Učiteljici pukao film: Roditelji, brinite o deci i pustite me da radim svoj posao!

Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega.

Foto: orangepost.com.au Foto: orangepost.com.au

Nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje. Moj razred ima 23 učenika. Dvadeset tri glavice. Plavokosi, smeđokosi, dugokosi ili kratko ošišani, smeđooki ili sjajnih zelenih očiju, svi su oni moji dragi mališani.

Ponekad mi je to teže objasniti roditeljima nego učenicima. Ove sam školske godine već nakon dva dana znala ime svakoga od njih (i sama sam bila prijatno iznenađena time), a već početkom oktobra postali smo pravi tim.

Kada dolaze na individualne razgovore, roditelje najviše zanima kako se njihovo dete snalazi u razredu, što radi…

Otprilike sredinom nastavne godine u prvom razredu počinju i primedbe:

„Niste primetili da dete A gura moje dete!”

„Dete B govori ružne reči i ne želim da moje dete sedi s njim”…

Kad čujem takve primedbe, polako zauzimam obrambeni stav ili preispitujem situaciju. Poslednjih dana roditelji mi, nezadovoljni ponekom slabijom ocenom svog deteta, često govore:

„Kod kuće je sve znao”

„Kod kuće piše kao violina”

„Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet” itd.

Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega… Nedavno sam, čak, primetila jednog roditelja kako hoda levo-desno ispred našeg prozora i zaviruje u učionicu kao da nešto važno krijemo unutar svoja četiri zida. Otvorila sam prozor i pozvala ga da uđe u učionicu, ali je ostao ispred učionice gledajući u naše prozore.

A što mi to krijemo unutar svoje učionice? Što to učiteljica čini da je pojedini učenik drugačiji u školi nego kod kuće? Koje pogrešno dugme pritisnem pa mi učenik ne pokazuje znanje koje, prema rečima roditelja, pokazuje kod kuće?
Ima dana kada taj učenik provede više vremena sa mnom nego s roditeljima, i u razredu je okružen vršnjacima koji, kao i on, imaju određene potrebe. Kad je u razredu, svaki učenik treba da sačeka red da nešto kaže, treba da zna pravila ponašanja u zajednici i da sačeka svojih pet minuta. Ako učenik ta pravila nije naučio u svojoj porodici, svi imamo problem.

Ocenjivanje je javno, unutar razreda.

Vrlo često učenici sami procenjuju svoje znanje, a ponekad i jedni druge ispituju i ocenjuju. Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.

Kriterijumi vrednovanja znanja i zalaganja učenika sasvim su jasni i dostupni roditeljima, pa se oni i sami mogu uveriti što je sve potrebno za odličnu ocenu.

„Danas ne stižemo to da kupimo, kupićemo neki drugi put” – pribor naš svagdašnji. Možda zvuči smešno, ali zbog takvog odnosa prema obvezama s nekim roditeljima vodim veliku borbu. 

Pin It
 

  

Izvor: detinjarije.com