U svakom čoveku postoji prirodna potreba za promenom – svesti. Bez obzira na različita učenja kako je ljudska svest nastala, ona se menja tako da čas progredira u nadsvesno, čas regredira u podsvesno. Ljudska svest je stalno promenljiva, kao što je uostalom u čoveku sve stalno promenljivo: jedna ćelija umire, druga se rađa, sve se ćelije u telu u toku nekoliko godina promene, a mi i dalje znamo da kažemo ili da ponovimo Božije reči izgovorene Mojsiju na Sinaju: Ja jesam! Ovako kako je u ljudskom telu i u njegovom duševno-duhovnom svakodnevnom životu, tako je verovatno u čitavom kosmosu. Nestaju stare, javljaju se nove galaksije, a u njima nova sunca i nove planete. Života ima svuda u vasioni, smrti nema, ili, smrt je prelazna faza prema rađanju novog života.
Bilo je i ostalo jedno od suštinskih pitanja čovekove egzistencije (i esencije): Ko sam, odakle sam, kuda idem, mogu li da se menjam? Odgovori na ova životna pitanja stižu, očekivano, sa svih strana i veoma su različiti. Ova činjenica većinu ljudi zbunjuje, ali je treba shvatiti kao prvoklasni izazov. I to, paradoksalno, iz i jednostavnog i složenog razloga: osamostaljivanje čoveka na putu od individue do L(l)ičnosti („individuacioni proces”), da bi čovek mogao – neprestano upoznavajući sebe – da stigne do neophodne odgovornosti bez koje nema sazrevanja, intelektualnog, emotivnog i duhovnog.
Kako ovaj težak zadatak (od koga smo ga dobili kao zadatak?), skoro bismo rekli, ovaj podvig – radom na sebi celog života, postići, dostići?
Većina psihologa, pedagoga, teologa, filosofa, stvaralaca uopšte, kažu jedno isto: promenom menjamo sebe! Šta to treba u sebi menjati i kako? Pre toga pitanja postoji jedno drugo: Zašto treba da se menjam, i opet, kako?
Kao moto ovog članka uzeo sam misao jednog od najvećih državnika u 20. veku, obrazovanog, moralnog, religioznog Indusa – Mahatme Gandija. Njegova religioznost bila je svima poznata; a u „autobiografiji”, Gandi je dodao da je posle čitanja „Propoved na Gori” iz Jevanđelja Isusa Hrista, postao još sigurniji u veri.
Šta nam poručuje Gandi, i ne samo on, već svi predvodnici velikih religija sveta? Ova jedinstvena preporuka glasi, približno, ovako: Sve što želiš da se dobro odigra u tvojoj bližoj okolini (pojedincu i narodu), uradi najpre to u sebi samom! Lekaru, svešteniče, političaru – izleči se najpre sam! Ali, uvek iznova iskrsava pitanje: kako i zašto?
Jedina uspešna revolucija je ona koja se odigrava u čoveku samom. Čovek bi morao da shvati da nije samo „dat”, neslobodan i nemoćan, već je i „zadat”. Zadat nekim zadatkom! Kojim zadatkom? Da neprestano rastemo i tako pokušamo da ostvarimo, ili da se bar približimo: natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku.
Ogromna iluzija čoveka – to je njegova prirodna odbrana („mehanizmi odbrane” u vidu projekcije, racionalizacije, negiranja itd) – je da poznaje sebe. Sve od vremena starih grčkih mudraca (a verovatno i mnogo pre) do Frojda, Adlera i Junga, naravno i od većine hrišćanskih svetitelja, naročito iz 5. veka, pa do onih retkih sadašnjih, ponavljaju delfijsku poruku: Upoznaj samog sebe! Kako? Na razne načine: pažljivijim praćenjem svoga svakodnevnog života, a u njemu ono šta mislimo, osećamo, kažemo, učinimo; pažljivijim praćenjem svojih snova koji nam otkrivaju našu „senku”, našeg „tamnog brata”, naše inferiorno i rđavo biće. Naravno da snovi imaju i svoju drugu stranu, otkrivajući nam religiju i kreaciju. Frojd i Jung nisu toliko jedan drugom suprotstavljeni, koliko se međusobno dopunjuju.
Koje su glavne prepreke u upoznavanju, a onda i menjanju sebe? Zašto povezujem upoznavanje sebe sa menjanjem sebe? Zato što stvarno poznavanje
(upoznavanje) sebe znači, stalno sagledavati svoje dobre i svoje rđave osobine (mane, greške, grehove), izbegavajući tako sumornu „prinudu ponavljanja”.
Čovek je u svome prirodnom biću (ali pored prirodnog, prisutno je u njemu i duhovno biće) narcis, nosilac, kao i sva ostala živa bića u prirodi „sebičnog gena”; nauka je na putu, govorio mi je naš poznati naučnik i akademik Dušan Kanazir da otkrije i potvrdi postojanje „altruističkog gena”, u svim živim bićima, razume se, najpre u čoveku.
Dve su goleme prepreke, kako na putu upoznavanja sebe, tako i veće, menjanje sebe; naime, ako je još uvek naučna pretpostavka, ali sve verovatnija – dete završava formiranje jezgra svoga budućeg života do kada je dete, prema iskustvu Marije Montesori u svetu poznatog italijanskog lekara, „upijajući um”. Ova pretpostavka, a možda i činjenica, deluje i pesimistički i zastrašujuće na roditelje, jer osim genetike, izgleda da je na njima i njihovom načinu vaspitavanja dece, kakva će ona biti kada odrastu.
Hrišćansko stanovište o čovekovoj prirodi ne odbacuje sasvim prethodno izloženu hipotezu psihologa i pedagoga, ali je uverenja da čovek može i treba da se tokom, često nepredviđenih životnih zbivanja – menja.
Druga, verovatno i veća i teža prepreka na putu menjanja čoveka, jeste njegovo zadovoljstvo sobom. „Šta ja tu treba da menjam u sebi kada sam dobar i ovakav kakav sam?” – česta je, nekad i ljutita primedba ljudi, kada je reč o potrebi promene sebe. Mada su ljudi svuda u svetu (razume se i kod nas) najčešće nezadovoljni, oni obično nisu nezadovoljni sobom, već svojom bližom i širom okolinom. Tako, u porodici, muž ili žena traže promenu onog drugog partnera, zahtevaju da se promene deca, i kada već odavno nisu više deca; traži se promena vladanja u državi, pri čemu se uporno projiciraju sopstvene mane na drugu, obično susednu državu; sumnjičavost i zavere gomilaju se u nezadovoljnih, sve do optuživanja određene države, naroda, pace, religije. Dotadašnji vernik prestaje da veruje u Boga, lagano ili brže raste sumnja u smisao života, što povlači za sobom porast svih mogućih zavisnosti, dovodeći sebe tako do depresije i suicida.
Koliko treba dugo slušati od najstarijih mudraca sveta, preko Isusa Hrista do današnjeg dana, da najpre valja menjati sebe? Kako? Da li samo kajanjem – a kajanje nije isto što i pokajanje – kako hrišćansko učenje zahteva od čoveka? Da, ali prethodno prepoznavanjem sebe, razlikovanjem Sebe u sebi, jer će onda biti manje agresivno razlikovanje drugih.
Neko od hrišćanskih svetitelja tačno je primetio: Kada bismo dovoljno znali o drugima, ali prethodno i o sebi, prestali bismo sa osudama.
Jedina uspešna revolucija je ona koja se odigrava u čoveku samom. Čovek bi morao da shvati da nije samo „dat”, pa je zato i determinisan, znači neslobodan i nemoćan (ali onda i neodgovoran), već je i „zadat” (uvek sa pitanjem: a od koga sam zadat?). Zadat nekim zadatkom! Kojim zadatkom? Da neprestano rastemo i tako pokušamo da ostvarimo, ili da se bar približimo: natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku.
Izvor: Politika
