Jesi li živa, staričice moja? 
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje. 
Nek' uvečer nad kolibom tvojom 
ona čudna svjetlost sja i dalje. 

Pišu mi da viđaju te često 
zbog mene veoma zabrinutu 
i da ideš svaki čas na cestu 
u svom trošnom starinskom kaputu. 

U sutonu plavom da te često 
uvijek isto priviđenje muči: 
kako su u krčmi finski nož 
u srce mi zaboli u tuči. 

Nemaj straha! Umiri se, draga! 
Od utvare to ti srce zebe. 
Tako ipak propio se nisam 
da bih umro ne vidjevši tebe. 

Kao nekad, i sada sam nježan, 
i srce mi živi samo snom, 
da što prije pobjegnem od jada 
i vratim se u naš niski dom. 

Vratit ću se kad u našem vrtu 
rašire se grane pune cvijeta. 
Samo nemoj da u ranu zoru 
budiš me k'o prije osam ljeta. 

Nemoj buditi odsanjane snove, 
nek' miruje ono čega ne bi: 
odveć rano zamoren životom, 
samo čemer osjećam u sebi. 

I ne uči da se molim. Pusti! 
Nema više vraćanja ka starom. 
Ti jedina utjeha si moja, 
svjetlo što mi sije istim žarom. 

Umiri se! Nemoj da te često 
viđaju onako zabrinutu, 
i ne idi svaki čas na cestu 
u svom trošnom starinskom kaputu. 

Sergej Jesenjin