Bili jednom učitelj i učenik. Učenik je stalno jadikovao zbog gorčine života. Učitelju to dosadi pa ga pošalje u grad po dve šake soli. Kad se učenik vratio, učitelj mu reče da sipa šaku soli u čašu vode i ispije gutljaj.
– Kakvog je ukusa? – upita učitelj.
– Gorkog! – zacvili učenik i ispljune vodu.
– Zapamti to – kaže mu učitelj i povede ga put obližnjeg jezera.
Kad su stigli, učitelj mu naredi:
– Baci drugu šaku soli u vodu i probaj je.
Mladić baci so u jezero, klekne i otpiji gutljaj.
– Kakvog je ukusa? – upita ga učitelj.
– Slatkog. – odgovori učenik i ustane.
– Osećaš li ukus soli? – upita ga stari učitelj.
– Ne, učitelju. – tiho prozbori učenik.
– Vidiš, bol života je čista so.
Količina boli u životu ostaje ista, potpuno ista. Ali gorčina, nastala od boli, zavisi od posude u kojoj čuvaš svoju ranu. Zato, kad god osetiš gorčinu života, proširi svoje shvatanje. Kad god trpiš veliku bol, prestani biti čaša i postani jezero. Jednostavno, gledaj šire i dalje od svoje rane i vode tvojega života postat će mirne i slatke kao ovo jezero. Zapamti, veliku bol mala čaša ne može podnijeti, a veliko jezero neće je ni osetiti.
(prepričana i adaptirana priča Kakva je okusa? Marka Nepoa iz Knjige buđenja, VBZ)
