Došao je oktobar, mesec kada i najbenignije domaćice osete potrebu da se dokažu sa nekih (najmanje) desetak tegli ajvara. Zamirišu tako ulice onim mirisom kojim smo neraskidivo vezani za detinjstvo, za krišku hleba premazanu ajvarom dok sa društvom na ulici ubijam vreme. 

Miris ajvara me vraća u one godine kratkih pantalona kada bi se ceo ulaz smestio u vešernicu sa unapred jasno podeljenim zaduženjima: muškarci bi sneli paprike u vešernicu, postavili ih na veliku ploču i odatle ispečene paprike bacali u korpe. Ovde su žene preuzimale stvar u svoje ruke: dve bi samo ljuštile, usput ogovarajući ’’tamo neku’’, dok su ostale mlele i smeštale u velike šerpe crvenkastu masu. Uz put su se sjajno zabavljali, trudeći se da makar na tren zaborave svakodnevne probleme...

Ajvar me uvek podseti na detinjstvo, na ljude kojih više nema i na grad koji nestaje. Kao što više nema Kusturičine Doli Bel, tako svakako više nema ni sveta koji uz nju ide. Ostanu svi nekako u našim sećanjima, nasmejani, oko užarene peći na zajedničkom projektu nazvanom ajvar. Svi nekako nasmejani, dragi i razigrani. Po tome ja pamtim ajvar.

Na neki čudan način sam ubeđen da dok pravimo ajvar ima i nas u sećanjima naših mlađih. Stara je istina da se sve može da kupi u ’’Tempu’’ ili kod Kineza – osim uspomena...

Izvor: niskevesti.rs