U Beogradu je juče umro Čovek-kesa, a sa njim i deo naše ljudskosti

Uvek biste ga prvo čuli. Nešto bi zašuštalo toliko glasno da nadjača sirene automobila na Mostarskoj petlji. Za one koji nisu znali gde da gledaju na tome bi se i završilo.

Foto: Facebook Foto: Facebook

Nisu znali da je tako čudan zvuk proizveo čovek. Samo bi ujutru, kada je manja gužva, sedi starac sa bradom obučen u ostatke kesa za đubre nogu pred nogu izašao među svet koji ga je zaboravio. Danas je nađen mrtav.

Klinci s Mostara zvali su ga Čovek – kesa. Zašuštao bi odnekud i našli biste se pred bradatim muškarcem obučenim u ogromnu crnu kesu za đubre, sa još dve kese obmotane oko stopala umesto cipela. Potpuno go osim tankog sloja najlona vukao bi noge i po vrelom asfaltu i kroz dubok sneg. Imao je svoju rutu i obično se ujutru od Mostara peo ka Dedinju, mršava prilika između viletina i džipova koji bi nakratko spuštali zatamljena stakla da ga bolje pogledaju. Nekada bih ga kao dete tokom puta za školu videla, nekada samo čula ali kada nešto zašušti u parku svi smo znali da je on.

  

Čovek – kesa je špartao svojom rutom dok smo se kao deca igrali žmurke u napuštenim dvorištima. Bio je tu kada smo se krili po parku sa prvim mrakom i prvim ljubavima. Nikada nikoga nije povredio, smetao mu niti ga na bilo koji način ugrozio. Potpuno sam sigurna da mi je nesvesno još dok nisam znala šta je mentalna bolest, održao lekciju o predrasudama, društvu i životu. Pričalo se po senjačkim baštama da je Čovek-kesa bio školovani umetnik kojeg su život i psiha slomili.

Viđali su ga kako spava u dvorištu Likovne akademije, nagađali su kada nađu kese da je prenoćio u kućici za decu u Topčiderskom parku kako bi se bar malo sakrio od zime. Gledali smo ga kako se noću zavlači u napuštenu polusrušenu kuću blizu Gazele. Mlađa deca su mu vikala „čiko, čiko“, starija skandirala „PVC, PVC“. Nikada se nije osvrnuo.

Image may contain: one or more people and outdoor

Foto: Facebook

Godinama su ljudi pokušavali da mu pomognu . Nosili bi mu odeću, ostavljali pored kontejnera, nudili mu hranu dok čekaju red ispred pekara. Sve je odbijao. Vodili su ga navodno i u prihvatilišta, a li on bi uvek bežao. Trajno rešenje za njega nije pronađeno. Jutros je u redakciju stigla vest da je u Topčiderskom parku starac u najlon kesi pronađen mrtav. Nisam morala ni da pogledam fotografiju, znala sam da je on. Čudno je, ali osećam da je deo naše ljudskosti jutros pronađen zgrčen i smrznut na ledenoj zemlji jednog od najbogatijih krajeva Beograda.

Umro je Čovek – kesa. Čovek o kojem smo godinama tako malo znali. U našem gradu, pred našim očima godinama se razvijala i kopnela jedna ljudska sudbina. Sam i napušten bez hrane, toplote i nege pred našim očima umro je Čovek-kesa. Ne. Sam i napušten bez hrane, toplote i nege – umro je čovek.

Izvor: Blic