SRBINA IZ TULUZA U ISKRENOJ ISPOVESTI: Šef je jednog dana došao i rekao mi: "Gospodine Tripunovik, svima bi bilo bolje da PROMENITE IME"

"Kažem sebi, imaš sreće, živiš u lepom gradu na jugu Francuske, sa prelepim ulicama, trgovima, kafeima, gradu prepunom istorije, kosmopolitskom mestu sa infrastrukturom 21. veka. Ali, i pored svega, želja za imenom, ipak, ne umire.

 
FOTO: SHUTTERSTOCK FOTO: SHUTTERSTOCK

Da li je normalno, zar je to uspeh, nije li porazno da sam izgovaram sopstveno ime onako kako se ne izgovara? Čim sletim u Beograd, obuzme me sreća koja je znana samo nama koji smo iščupani iz korena, i presađeni u novu saksiju", piše Bojan Tripunović za "Politiku".

Stajao sam na Jelisejskim poljima, u kasnu noć, u gradu svetlosti, za Noć veštica. Jedino ja nisam bio našminkan i jedino ja nisam imao kostim. Ali kao da jesam. Gledao sam sve njih isto onako čudno kao i oni mene.

   

Ni drugi putnici nisu bili meni slični. Moje putne torbe razlikovale su se od njihovih. Pokupljene ko zna gde i od koga, sa vidljivim godinama provedenim na putovanjima, ne po egzotičnim destinacijama, nego po balkanskim pijacama.

Sve lepote Tuluza
FOTO: SHUTTERSTOCK

Sve lepote Tuluza

Na jednoj od njih je pisalo Afrika. Ni sam ne znam otkud mi ta torba. Bio je to dug put. Sve vreme ovog sveta jeste bilo moje, ali i najkraći put je bio dugačak a kamoli ovaj za Pariz. 

Tako je krenuo moj životni put izvan rodne zemlje. Menjale su se i zemlje, malo Francuska, zatim Engleska, pa Nemačka, pa opet Engleska, pa Španija i na kraju opet Francuska. Učio sam jezike i upoznavao kulturu. Počeo sam da uviđam naše mane, ali i naše vrline, kojih nisam ranije bio svestan.

 

Naučio sam mnogo, ali mi je dosta pomogla i škola, dobra škola iz Srbije, ona koja se uči na akademiji, ali i na ulici. Shvatao sam kulturne razlike, ali i načela koja su nepromenjiva i koja važe na svim meridijanima.

Vremenom, i ja sam se promenio. Strani jezici su mi sve više ličili na maternji, a maternji na strani. Sve se menjalo, maniri, odeća, stil života, hrana, i akcent, "Savoir de Vivre". Neke stvari se nisu menjale. Ljubav prema kafani, samo što se ovde to zove "pub, salon de the, resto ili Biergarten". U mestima u kojima sam živeo nije bilo našeg sveta ili se nismo sretali. Postajao sam sve više Englez i Francuz.

Vrlo brzo sam video da niko ne zna da izgovori pravilno moje ime. U početku mi je to smetalo, iako sam znao da je to samo stvar fonetike. Međutim, vremenom sam i ja počeo da izgovaram svoje ime kao oni – da bi me bolje razumeli.

Dok su mi mnogi u otadžbini zavideli na mestima u kojima sam živeo i radio, ja sam se često pitao: "Da li je normalno, zar je to uspeh, nije li porazno da sam izgovaram sopstveno ime onako kako se ne izgovara? Zar to zaslužuje zavist?"

Bilo je i gorih scena. Negde sam sam se odazivao na Brajan, negde na Bohan, Bozan…

Ovde sam naučio da posao ne mora da bude božija kazna, ali i to da nema posla na kome se ništa ne radi. Docnije sam dobio dobar posao i šef mi predloži da promenim ime. Zamisli, bre! Da promenim ime. Pa, zar ga nisam već promenio dovoljno? Zar mi ga niste već promenili?

"Gospodine Tripunovik, klijentima je teško izgovarati vaše ime, a i vama bi bilo bolje, karijere radi", kaže šef.

Na takav korak nisam bio spreman. Nadam se da nikad neću.

  

Posle, uzeh pasoš francuski. Moram priznati da se ne kajem. Na granici nisam bio više "sumnjivo lice". Prolazite biometrijske digitalne granične prelaze, a da ne vidite bilo koje službeno lice.

Bojan već 20 godina živi na jugu Francuske
FOTO: SHUTTERSTOCK

Bojan već 20 godina živi na jugu Francuske

Ovde sam skoro već dve decenije i osećam se delimično kao da sam odavde. A kako i ne bih. Živim na jugu Francuske, u Tuluzu, jednom od najljepših gradova u Evropi. Supruga mi je Francuskinja, kćerka se ovde rodila. Pa zašto ne uzeti onda pasoš, zar ne?

No, službenica na upisu mog imena i broja u registar građana Republike me upita da li bi možda hteo promeniti ime? Kratko, i pomalo nadmeno (u meni još uvek živi mali Balkanac) i ljutito odgovorih ono – NE.

Baš onako kako ljudi s Balkana to kažu – glasno i odrično sa nekom ljutinom u grlu. Zar nisam već mnogo dao? Zar nije dovoljno? Zar se nisam integrisao potpuno?

   

Kad kažem da sam Srbin, ne veruju, jer Srbi ne izgledaju tako integrisano, valjda su im na TV-u tako rekli. Misle da želim da budem malo egzotičan, pa zato govorim da sam Srbin, a verovatno sam druga ili već treća generacija Francuza ili Engleza ovde.

Većina nas Srba se brzo integriše, što je dobro, pretpostavljam. Iako ni ja više ne izgovaram svoje ime kako se izgovara ali eto, hoće izgleda i na papiru da to bude drugo ime.

Zbog imena ili nečega sličnog, većina nas ovamo, bar jednom se upita:"A zašto se ne vratimo tamo gde se moje ime izgovara pravilno?"

Ivo Andrić jednom je rekao da nam druga polovina života prođe u stidu i negiranju prve polovine. Analogno tome, meni se čini da nama Srbima i drugim balkanskim narodima većina života, dok smo u otadžbini, prođe razmišljajući kako da odemo, a ona druga, kad odemo, kako da se vratimo.

Kažem sebi, imaš sreće, živiš u lepom gradu, Tuluzu, sa prelepim ulicama mediteranskog stila, trgovima i avenijama prepunih restorana i kafea, otvorenih ljudi, lepih žena, grad koji je prepun istorije, ali okrenut ka budućnosti, istinski multietičan, kosmopolitski grad sa infrastrukturom 21. veka.

Ali želja za imenom, i pored svega, ipak ne umire.

Koristim svaku priliku da odem u otadžbinu gde mi se ime izgovara kako treba. Još pre nego što avion sleti, pravim se da ne vidim očigledno inferiorniju infrastrukturu, kuće bez fasada, crvenu ciglu.

Kažem sebi tako je, kako je, bio sam u Africi, tamo je mnogo gore.

Čim sletim u Beograd, obuzme me sreća koja je znana samo nama koji smo iščupani iz korena, i presađeni u novu saksiju.

Izvor: Politika