Stigla sam u SAD prve nedelje juna, 2001. Za mene je Amerika bila obećana zemlja. Na aerodromu sam čula svoje ime, okrenula se i videla čoveka koji je držao moju fotografiju. Upoznala sam Džona i on me je vozio do hotela u kojem je trebalo da radim.
Činjenica da je hotel bio u Čikagu, a da sam sletela na njujorški aerodrom, pokazuje koliko sam bila naivna. Imala sam 24 godine i nisam imala pojma u šta se upuštam, a sa mnom su bile još dve devojke. Vozač nas je kratko vozio, morale smo da pređemo u drugi automobil i primetila sam kako je Džon davao novac vozaču.
Pomislila sa da nešto nije u redu, ali sam rekla sebi da ne brinem, jer je to verovatno način na koji funkcioniše ovaj lanac hotela. Onda smo tako menjali vozače na kratkim relacijama i došli do četvrtog, koji je imao pištolj. On nas je odvezao do Bruklina, gde nas je pozdravila madam bordela i poželela nam dobrodošlicu.
Prvi šok, prvi seks i prva nada
Nismo mogle nigde da mrdnemo. U jednom trenutku su se otvorila vrata i videla sam devojčicu od možda 12 godina, kako leži i vrišti dok se grupa ljudi smenjuje i siluje je. Jedan muškarac je počeo da klati bejzbol palicom ispred mene kako bi me upozorio da ne mrdam.
Posle nekoliko sati i ja sam bila prinuđena da imam seks. Bila sam prestravljena, ali nešto u glavi je kliknulo, verovatno instinkt za preživljavanjem.
Sledećeg dana se pojavio Džon i izvinio zbog svega što nam se desilo i rekao da se desila strašna greška. Tog dana su nas fotografisali, a onda je trebalo da odemo po uniforme i pravac u hotel u Čikago. Rekao nam je kako će sve biti u redu i kako se to neće ponoviti. Verovala sam mu i on je bio pravi anđeo u odnosu na ono što sam upravo doživela.
Međutim, kada smo došle da uzmemo uniforme, zatekle smo se u prodavnici donjeg veša. Pomislila sam kako bih možda mogla da pobegnem, ali sam bila jako uplašena, a onda sam videla kako nas naš pratilac gleda sa sakivenim pištoljem. Gest koji je napravio mi je stavio do znanja da ništa ne pokušavam.
Postoji samo jedan način da otplatim dug od 30.000 dolara
Kasnije sam bila odvezena na mesto gde su se nalazili trgovci. Bili su iz Indonezije, Tajvana, Malezije, Kine i Amerike. Samo dvojica su pričala engleski, a ostali su koristili govor tela i bili su veoma grubi. Ono što me je posebno uplašilo jeste čovek koji je imao policijsku značku i do danas nisam saznala da li je on pravi policajac.
Rekli su mi da im dugujem 30.000 dolara i da ću to otplaćivati uslugama koje ću pružati, a svaka mušterija donosi 100 dolara. U narednim mesecima su me odvozili u različite bordele, stambene zgrade, hotele i kazina na istočnoj obali. Retko sam dva dana bila na istom mestu, a nisam znala gde sam bila, niti gde idem.
Bordeli spolja liče na obične kuće, a unutrašnjost podseća na diskoteke. Kokain i kristal met su bili na stolovima. Trgovci su me držali na nišanu i terali da uzimam drogu, da pijem viski i pivo.
Toliko sam utrnula da ne mogu da plačem
Ceo dan smo sedele gole i čekale mušterije. Ako niko ne bi došao imale smo malo vremena da odspavamo, ali to nikada ne bi bilo u krevetu.
Neretko su te "mirne" sate koristili trgovci kako bi nas silovali. Bila sam toliko utrnula, da uprkos tome što sam bila svesna šta mi se dešava, nisam mogla da plačem.
Setila sam se devojčice koju sam videla prvog dana i svega što su trgovci radili, ako bi devojka odbila seks. Pištolj, nož i bejzbol palica su način komunikacije u tom svetu.
Bila sam princeza s pištoljem prislonjenim na leđa
Oko ponoći bi me jedan od trgovaca odvezao u kazino. Oblačili su me kao princezu, a moji trgovci su nosili crna odela i uglancane crne cipele i izigravali moje telohranitelje. Nikada nismo ulazili kroz predvorje, nego kroz ulaz za zaposlene i lift za poslugu. Sve vreme bi mi pištolj bio prislonjen na leđima, tako da ništa nisam mogla da učinim.
Kada sam prvi put otišla u hotelsku sobu, mislila sam da ću moći da pobegnem, ali moj trgovac me je čekao u hodniku. Pokazao mi je samo vrata od sledeće sobe u koju je trebalo da uđem i tako 45 minuta po prostoriji iz noći u noć, a trgovac bi uvek bio s druge strane vrata.
Pošto sam bila poslušna nikada me nisu tukli trgovci, ali su mušterije često bile nasilne. Bilo je tu raznih ljudi od pripadnika mafije do studenata, a ja sam bila njihova imovina tih 45 minuta i morala sam da uradim šta god mi narede ili bi me povredili.
Prvi pokušaj spasa - prevara trgovaca
Bila sam slaba i psihički i fizički. Trgovci su me hranili samo pirinčem sa nekoliko krastavaca i često sam bila pod jakim drogama. Bila sam pod stalnom pretnjom nasiljem, i imala sam potrebu da ostanem pribrana.
Jedne noći sam bila zaključana u potkrovlju u bordelu. Prostorija je imala prozor koji sam mogla da otvorim, pa sam vezala posteljinu i garderobu koju sam imala i pokušala da napravim imrovizovano uže kako bih pobegla, ali je sve to bilo prekratko.
Jednog dana su me odveli u bordel u Bruklinu gde sam bila sa 15-godišnjom devojkom iz Indonezije. Zvaću je Nina. Pričale smo sa ženom koja je u tom bordelu bila zadužena za nas. Bila je jako ljubazna i dala nam je broj tipa, koga treba da pozovemo, ako ikada uspemo da pobegnemo, jer će nam on pomoći.
Nedugo nakon toga, otišla sam u kupatilo i videla mali prozor. Ali on je bio zatvoren. Nina je odvrnula sve slavine, kako bi stvorila buku, a ja sam svom snagom razvaljivala prozor. Uspele smo da iskočimo i odmah smo pozvale broj koji nam je dala ona žena iz bordela. On nas je nahranio, dao nam odeću i obećao da će nam naći posao.
Posle nekoliko nedelja hteo je da nas odvede u hotel, kako bismo opet radile s mušterijama, ali pošto smo to odbile on je pozvao Džona. Ispostavilo se da je on bio samo još jedan od umešanih u trgovinu.
Drugi pokušaj spasa - nevera policajaca i odbijanje pomoći
Kada smo došli do hotela u kome je Džon trebalo da nas pokupi ja sam upela da pobegnem, a u rukama sam imala samo moju tašnicu i papuče na nogama. Nina nije uspela da se otrgne trgovcu, koji ju je čvrsto držao.
Našla sam jednu policijsku stanicu i ispričala policajcu celu svoju priču. Nije mi verovao i rekao mi je da odem. Očajna, zaražila sam pomoć i od policajaca na ulici, koji su mi dali isti odgovor.
Otišla sam u konzulat Indonezije, kako bih zatražila pomoć za dobijanje dokumenata, poput pasoša. Znala sam da imaju i sobu u kojoj ljudi mogu da prespavaju u hitnim slučajevima, ali mi nisu pomogli.
Konačni spas uz pomoć prolaznika
Bila sam ljuta i uznemirena, nisam znala šta da radim. Bližila se zima, a ja sam bila na ulici. Spavala sam u njujorškom metrou i na Tajms skveru. Prosila sam i molila za pomoć, ali svi su bili gluvi za moje vapaje.
Jednog dana pojavio se prolaznik koji me je odvezao do stanice FBI-ja i tamo su me dva detektiva opširno ispitivala. Zvali su avio-kompaniju i imigraciono kako bi proverili moju priču. Pitali su me da li sam spremna da krenem. Upitala sam gde, a oni su rekli: "Da pokupite svoje prijatelje".
Bila je to scena kao iz filma i bila sam jako srećna što sam uspela da te nevine ljude spasem, a mnoge zlikovce strpam u zatvor.
Kasnije su mi se u SAD-u pridružile ćerka i majka, jer su trgovci počeli da ih traže po Indoneziji, pa to više nije bilo sigurno mesto za njih.
Danas i dalje idem na terapije, često imam noćne more. Moji seksualni odnosi s muškarcima su i dalje tragični i nikako ne mogu da se naviknem iako je prošlo toliko godina.
Odlučila sam da učinim sve što mogu da pomognem drugim žrtvama trgovine ljudima. Pokrenula sam organizaciju, koja povezuje sve žrtve sa budućim poslodavcima.
Izvor: 24sata.rs
