MAJKA KOJA JE OTKRILA UZROK AUTIZMA SVOGA SINA

Da li je zaista moguće da naprosto zbog toga što u crevima imaju drugačiji skup bakterija deca mlataraju ručicama, klate se napred-nazad i vrište satima, kao što se dešava s mnogom autističnom decom? Sasvim je moguće.

Odlomak iz knjige “10% čovek” Alane Kolin (Laguna, 2016)

Elen Bolt je već imala troje dece kada je u februaru 1992. rodila, u Bridžportu u Konektikatu, i četvrto – Endrua. Kao i Elenina kći i starija dva sinčića, Endru je bio zdrava i vesela beba, koja se razvijala prema svim očekivanjima. Kada je s napunjenih petnaest meseci bio na redovnom pregledu kod pedijatra, Endru je izgledao dobro kao i inače, ali je, na Elenino iznenađenje, lekara užasnulo stanje dečakovih ušiju. Pune su tečnosti, saopštio je – Endru je dobio ozbiljnu infekciju ušiju i neophodni su mu antibiotici. „Začudila sam se, zato što nije imao temperaturu i jeo je, pio i igrao se kao i obično“, kaže Elen. Kad je, međutim, posle desetodnevnog uzimanja antibiotika Elen donela bebu na kontrolu, poboljšanja nije bilo. Antibiotici su prepisani na još deset dana, ovog puta druga vrsta. Posle ove druge ture, Endru više nije imao tečnosti u ušima.

 

Pokazalo se, nažalost, da je to samo privremeno i priča se nastavila. Endruu je prepisana i treća, zatim i četvrta tura antibiotika ne bi li mu se uši očistile trajno – svaki put je prepisivan neki drugi lek, koji deluje protiv neke druge grupe bakterija. U tom trenutku Elen je počela da se pita da li je potrebno detetu davati još antibiotika, pošto njen sinčić nije pokazivao ni da ga nešto boli ni da ima smetnji sa sluhom. Lekar je, međutim, bio izričit – „Ako vam je stalo do toga da vam dete ne izgubi sluh, davaćete mu ove antibiotike“, rekao joj je. Elen je popustila i poslušala. U to vreme njen sinčić je dobio i dijareju, ali dijareja je često propratni efekat uzimanja antibiotika; umesto da prekine lečenje antibioticima, lekar je prepisao da ih mališan uzima još trideset dana da bi se infekcija savladala.

Dok je primao tu poslednju turu antibiotika, Endru je počeo drugačije da se ponaša. U početku je samo izgledao kao da je malčice pijan, smešio se od uva do uva i pomalo posrtao. „Kao veseli pijanac“, priča Elen. „Šalila sam se s mužem da sledeći put kad budemo pravili žurku, treba u punč da dodamo malo Endijevih antibiotika da raspoloženje lepše živne. Mislili smo da su Endija možda uši toliko bolele da je sad van sebe od sreće jer ga više ne bole.“ To je kratko potrajalo i posle nedelju dana Endru je počeo da se povlači u sebe. Postao je nekomunikativan i mrzovoljan, a zatim izrazito razdražljiv, vrištao je po čitav dan. „Pre tih antibiotika dete mi nije bilo bolesno. Sad mi je dete bilo vrlo bolesno.“ Pojavilo se još gastrointestinalnih simptoma. Dijareja se pogoršala, proliv je bio pun sluzi i nesvarene hrane.

Endruovo ponašanje postajalo je sve gore. „Počeo je da se ponaša neobično, da hoda na vrhovima prstića i da izbegava da me pogleda. Prestao je da koristi i onih nekoliko reči koje je ranije znao“, priča Elen. „Nije odgovarao kad ga zovem. Kao da nije bio tu.“ Elen i njen muž odveli su sinčića kod specijaliste za uši, koji mu je uvukao cevčice da bi tečnost iscurila. Rekao je zatim da uši nisu inficirane i preporučio da prestanu Endruu da daju kravlje mleko. Mališanu su uši sad bile opet sasvim čiste. Elen se ponadala da će sada sve biti u redu. „Dobro, mislila sam, sad kad smo uspeli da mu uši opet budu čiste, vratiće se i normalno ponašanje. Ubrzo mi je postalo jasno da od toga nema ništa.“

Endruovi stomačni problemi bili su sada već zaista zastrašujući i dok je dete ranije imalo normalnu težinu, u međuvremenu je postalo vrlo mršavo, a stomačić mu je bio užasno naduven. Ponašanje mu je postajalo sve nastranije. Hodao je na vrhovima prstića, ne savijajući kolena. Stajao bi po pola sata na pragu i palio i gasio svetlo u sobi. Bio je zaokupljen predmetima kao što su lonci i poklopci, dok ga druga deca uopšte nisu zanimala. Što je najgore, uglavnom je vrištao. U očajničkoj potrazi za nekim ko bi mališanu pomogao, roditelji su nosili Endrua od jednog lekara do drugog, pokušavajući da pronađu odgovore. Kad je Endru imao dve godine i mesec dana, dijagnostikovan mu je autizam.

U to vreme je za mnoge ljude, pa među njima i za Elen Bolt, jedini pojam koji su imali o autizmu poticao iz filma Kišni čovek, iz 1988. godine, u kome Dastin Hofman igra čoveka obolelog od autizma. Uprkos ozbiljnim teškoća-ma u društvenim međuodnosima i grčevitom pridržavanju uhodane svakodnevne rutine, lik koji Hofman igra u filmu ima izuzetno pamćenje i pamti višegodišnje nizove podataka iz američke bejzbol lige. Posredi je slučaj savantizma – velike darovitosti izmešane s ometenošću kod ponekih obolelih od autizma. Uprkos tome što je savantizam veoma zanimljiv medijima, izuzetna muzička, matematička ili umetnička darovitost kod autističnih vrlo je retka. U stvarnosti autizam prati širok spektar simptoma, počevši od slučajeva prosečne ili natprosečne inteligencije – ovakvi slučajevi poznati su kao Aspergerov sindrom – pa do teških oblika koji izazivaju krupne poremećaje u sposobnosti učenja, kao što je to bilo kod Endrua Bolta.

Zajedničke svima koji pate od poremećaja iz autističkog spektra jesu teškoće u društvenom ponašanju. Upravo ovo obeležje i navelo je američkog psihijatra Lea Kanera da 1943. identifikuje autizam kao zaseban sindrom. U seminarskom radu na ovu temu Kaner je izložio istoriju bolesti jedanaestoro dece kojima je zajednička bila „nesposobnost da usposta-ve uobičajene odnose prema drugim ljudima i prema situ-acijama, prisutna još od početka života“. Reč autizam (od grčkog autós – sam i latinskog autismus) Kaner je pozajmio od jednog skupa simptoma povezanih sa šizofrenijom. „Od samog početka prisutna je krajnja autistička osamljenost“, piše Kaner, „koja, kad god je to moguće, zanemaruje, ne obraća pažnju i ne propušta ništa što iz spoljnjeg sveta dolazi ka dete-tu“. Oboleli često imaju teškoća da shvate intonaciju i smi-sao, zbog čega možda ne shvataju šale, ili prihvataju ironiju i metafore doslovno. Može takođe da im bude teško da razviju empatiju prema drugima i da shvate nepisana društvena pra-vila koja mi ostali spontano prihvatamo u detinjstvu. Ponekad su im vrlo važne ustaljene dnevne navike, ili postaju opsesivno zaokupljeni određenom mišlju ili predmetom.

Oko 1990, kada je autizam dijagnostikovan kod Endrua Bolta, smatralo se da su sva autistična deca rođena s ovom bolešću, kao što je pribeležio Leo Kaner. Za Elen je to značilo da dijagnoza mora biti pogrešna. „Znala sam, svakom trunkom svog bića, da Endi nije rođen s tom bolešću. Rodila sam ih četvoro – rodio se zdrav, potpuno zdrav.“ Uprkos njenim prigovorima, lekari su ostajali pri svome – Elen sigurno nije primetila znake, Endru je morao biti autističan otkako je došao na svet. Njeno ubeđenje da nije bio, te da stoga nije autističan uopšte, podrazumevalo je i to da tačnu dijagnozu tek treba pronaći. Ovo ubeđenje podstaklo je Elen na istraživanje koje će je konačno dovesti do prekretničke hipoteze o uzrocima autizma.

Autizam je nekada bio izrazito redak, pojavljivao se kod možda samo jednog od deset hiljada ljudi. Kada su krajem sedme decenije XX veka urađena prva prava istraživanja o ovoj bolesti, od nje je bolovalo po jedno od svakih dve i po hiljade dece. Godine 2000. Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti počeo je da vodi evidenciju i smesta zabeležio da od poremećaja iz autističkog spektra boluje po jedno od svakih sto pedeset osmogodišnjaka. Broj obolelih munjevito je rastao naredne decenije, da bi 2004. dostigao jedno od svakih sto dvadeset petoro dece, 2006. jedno od svakih sto desetoro, a 2008. jedno od svakih osamdeset osmoro. Pri poslednjoj evidenciji, 2010, neki poremećaj iz autističkog spektra imalo je jedno od svakih šezdeset osmoro dece – za deset godina broj se i više nego udvostručio. 

Kada se prikažu na grafikonu, ove brojke deluju krajnje zabrinjavajuće, jer porast ne pokazuje mnogo nagoveštaja opadanja. Ako projektujemo ovakvo kretanje na budućnost, ukazaće nam se slika jednog znatno drugačijeg društva. Čak i umerene procene upućuju na to da bi oko 2020. moglo da bude autistično svako trideseto dete, a neke ekstremnije opominju da bi 2050. svaka američka porodica mogla imati po jedno dete s poremećajem iz autističkog spektra. Ovi poremećaji napadaju dečake češće nego devojčice, tako da se u ovom trenutku smatra da od njih pati ukupno dva posto dečaka. Mada se govori da je porast delimično lažan, objašnjiv poboljšanom dijagnostikom, i mada je bolja upo-znatost s problematikom bez ikakve sumnje doprinela brojkama koje važe danas, stručnjaci su složni u stavu da je naglo povećavanje broja slučajeva autizma autentično. Sve doskora, međutim, ni približne takve sloge nije bilo kad je reč o uzroku. 

U vreme kada je Elen Bolt započela svoje istraživanje preovlađivala je teorija da je uzrok autizma genetski. Samo jednu deceniju ranije mnogi psihijatri verovali su u hipotezu o „majci hladnjaku“, koju je, nenamerno, izneo Leo Kaner 1949. Autistična deca, pisao je Kaner, izložena su od početka života „hladnoći i opsesivnosti roditelja, i meha-ničkoj pažnji usmerenoj samo prema materijalnim potrebama… Deca su ostavljena u hladnjaku, koji nije odleđen. Njihovo povlačenje je, po svemu sudeći, odvraćanje od takve situacije, da bi se uteha potražila u samoći.“ Kaner je, međutim, takođe napisao da je autizam urođeni poremećaj, koji nastaje još pre dolaska na svet, i kasnije je rekao da zbog toga nikada nije verovao da su roditelji krivci za ovu vrstu zdravstvenog problema kod svog deteta. Oko 1990. ideja o ledenoj majci uglavnom je pobijena, iako je tvrdoglavo opstala u nekim delovima sveta; pažnja je preusmerena, možda pomalo u skladu s vladajućom modom, na ulogu genetike u nastanku autizma. 

Elen, naravno, nije imala nameru da rešava pitanje uzroka autizma, ona je tragala za mogućnošću da se njen sinčić razboleo zbog nečeg što ga je naglo zadesilo, izlaganja nečemu ili nešto slično. Uz savršenu ravnotežu slobodoumnosti i zdrave sumnjičavosti kakva krasi najbolje naučnike, otisnula se u potragu za odgovorima. Po zanimanju kompjuterski programer, bila je dobro pripremljena, naučena da prati niz logičkih koraka da bi iz delića sklopila celovitu hipotezu. Mada nije studirala ni medicinu ni prirodne nauke, počela je od posmatranja i zapažanja. „Posmatrala sam ga i razmišljala o onome što ga navodi na takvo ponašanje. Nije hteo da jede hranu koju bih mu dala, nego je umesto toga jeo pepeo iz kamina i pakpapir. Zbog čega to radi? Kad bismo ga dotakli, ili kad bi se čuli jaki zvuci, ponašao se kao da ga to boli. I opet, zašto?“

 

Elen je najpre pročitala sve dostupno u gradskoj biblioteci što je moglo da joj ponudi nekakav trag. I dalje je odlazila s detetom kod lekara, tragajući za nekom drugačijom dijagnozom ili barem za nekim dovoljno zainteresovanim, ko neće prosto dizati ruke od Endija. Jedan doktor se zainteresovao za Endruov slučaj i rekao Elen da ako zaista želi da istražuje, onda mora početi da čita medicinsku literaturu. Koliko god da ju je to isprva plašilo, Elen je ušla u materiju i ovladala medicinskim žargonom. Posle nekoliko slepih ulica u kojima se našla, počela je da se usredsređuje na pitanje nisu li Endruu zdravlje oštetili antibiotici koje je dobijao zbog ušiju. Slučajno je naišla na istraživanje tek u nastajanju, o slučajevima infekcije bakterijom nazvanom klostridija dificile (Clostridium difficile), koja je kod nekih ljudi izazvala težak i uporan postantibiotski proliv. Veza s Endruovim stomačnim problemima prosto se sama nametnula i Elen se upitala nije li možda neka slična bakterija mogla ne samo izazvati dijareju kod njenog sinčića nego i izlučiti neku vrstu toksina koji je negativno delovao na dečji mozak tek u razvoju.

To je bio trenutak kada je Elen postavila svoju hipotezu: Endru se zarazio bakterijom srodnom vrsti klostridija dificile, zvanom klostridijum tetani, odnosno klostridija tetanusa (Clostridium tetani). Umesto da uđe u krv, međutim, i uzrokuje tetanusnu infekciju mišića, kao što ova bakterija po pravilu radi, u Endruovom slučaju je, pretpostavila je Elen, bakterija ušla u creva. Intuitivnim zaključivanjem Elen je stigla do pretpostavke da su antibiotici kojima su Endruu lečene uši pobili zaštitne bakterije u njegovim crevima i omogućili klotridiji tetanusa da se useli. Odatle je neurotoksin koji ove bakterije luče dospeo mališanu do mozga. Elen je uzbuđeno prenela svoju ideju doktoru.

„Bio je veoma spreman da je razmotri, rekao je da ćemo ispitati sve za šta postoje racionalne mogućnosti da ispita-mo.“ Uradili su analizu Endruove krvi tražeći potvrdu da se njegov imunski sistem borio s klostridijom tetanusa. Kao i većina dece u Americi, Endru je vakcinisan protiv tetanusa, tako da su dokazi o imunskoj zaštiti protiv njega morali da se nalaze u mališanovoj krvi, ali rezultati analize zaprepastili su čak i osoblje u laboratoriji – nivo zaštite bio je izuzetno visok, ništa tome slično ne viđa se kod vakcinisane dece. Pošto je mesecima stalno dobijala negativne rezultate s raznih analiza krvi, Elen Bolt je sad konačno dobila izvestan dokaz da je na pravom tragu.

Počela je da piše doktorima moleći ih da razmotre njenu teoriju i prepišu Endruu vankomicin, antibiotik koji bi ga oslobodio tetanusne klostridije u crevima. Jedan po jedan doktori su odbacivali Elenine ideje. Zašto Endru nije imao vrlo snažne grčeve mišića, što je tipični simptom tetanusa? Kako je neurotoksin prošao kroz prepreku između krvi i mozga i prodro u mozak? Kako je Endru mogao da se zarazi bakterijom protiv koje je bio imunizovan? Bez obzira na sve, Elen je, posle višemesečnih istraživanja, bila ubeđena da je u pravu.

Kako ju je koji doktor odbijao, tako se Elen udubljivala u sve rafiniraniju naučnu literaturu, tragajući za odgovorima na pitanja koja su joj lekari postavljali. Otkrila je da mišićni grčevi nastaju kada se zaraza unese preko rane koja je probila kožu, što omogućuje neurotoksinu da pronađe mišićne nerve, dok zaraza iz creva može da napadne nerve koji vode ka mozgu. Pročitala je i o eksperimentima prilikom kojih je praćena putanja tetanusnog nervnog otrova iz creva ka mozgu kroz živac lutalac (nervus vagus) – glavni živac koji povezuje stomak i mozak – koji je i omogućio prolaz kroz prepreku koja sprečava krv da uđe u mozak. Uspela je i da dođe do istorija bolesti pacijenata koji su se zarazili klasičnim tetanusom uprkos tome što su bili propisno vakcinisani protiv njega. S vremenom je Elen već bila prihvatila da Endru boluje od autizma koji mu je dijagnostikovan i njeno istraživanje se pretvorilo iz lične roditeljske potrage u traganje za jednim svežim pogledom na datu bolest, bez ikakve konkretne svrhe.

Kada se obratila trideset sedmom doktoru sa svog spiska, Elen je bila temeljno potkovana u pogledu svih mogućih aspekata svoje hipoteze. Doktor Ričard Sandler, pedijatar specijalista za dečju gastroenterologiju u Bolnici za decu Raš u Čikagu, posvetio je Elen puna dva sata da bi saslušao čitavu priču o Endruu i sve ideje na koje je Elen za vreme svoje potrage došla. Na kraju ju je zamolio da mu ostavi dve nedelje kako bi razmislio o njenoj molbi da se Endru leči antibioticima koji bi iskorenili tetanusnu klostridiju. „Koliko god sumanuto da je zvučalo“, kaže doktor Sendler, „s naučne tačke gledišta bilo je moguće. Nisam mogao prosto da odbacim celu ideju.“

Pristao je da pokuša s dvomesečnim lečenjem antibioticima. Endruu su tada bile četiri i po godine. Pre nego što će početi da mu daju antibiotike, podvrgli su ga kompletnim analizama krvi, mokraće i stolice, a konsultovan je i klinički psiholog, koji je obavio seriju posmatranja Endruovog ponašanja da bi mogli precizno da procene eventualne promene za vreme uzimanja antibiotika. Nekoliko dana pošto je počeo da prima antibiotike, Endru je postao još hiperaktivniji. Ono što je usledilo zaprepastilo je doktora Sendlera, dalo puno opravdanje bici protiv ukorenjenih medicinskih stavova koju je Elen vodila pune dve godine i, napokon, izmenilo saznanja o autizmu.

 

Obdaren izvanrednim zapažanjem, Čarls Darvin je u svojoj knjizi Izražavanje emocija kod čoveka i životinja iz 1872. godine pribeležio: „Uticaj koji snažne emocije imaju na lučenja u probavnim organima … još je jedan izvanredan primer neposrednog delovanja čulnog aparata na ove organe, nezavisno od volje.“ Darvin naravno govori o onom osećaju da nam creva popuštaju kada čujemo loše vesti, da nam se želudac prevrće kad smo prespavali alarm za buđenje i kasni-mo na ispit, o treperenju u stomaku kad smo zaljubljeni. Mozak i stomak, uprkos tome što su fizički znatno udaljeni u organizmu i ispunjavaju potpuno različite uloge, blisko su povezani. Veza je obostrana: osećanja utiču na rad naših probavnih organa, a rad probavnih organa može da utiče na raspoloženje i ponašanje. Pomislite samo na onaj poslednji put kad vas je stomak nešto mučio – nema sumnje da nije bio mrzovoljan samo vaš probavni trakt nego i vi sveukupno.

Što se tiče onih koji pate od dugotrajnih poremećaja, kao što je sindrom razdražljivih creva, osećanja igraju strahovito veliku ulogu u njihovim simptomima. Kad su pod velikim stresom, razdražljivost creva može da im se ispoljava u punoj silini i time još dodatno pogorša ionako napregnutu situaciju. Emocije koje prate prvi ljubavni sastanak ili važnu prezentaciju na poslu bivaju dodatno pojačane neprijatnošću i zabrinutošću koje sa sobom nose razdražljiva creva, što aktivira opaki krug pogoršavanja simptoma i pojačavanja stresa. Ako nam je već poznato da je sindrom razdražljivih creva povezan s promenama u crevnoj mikroflori, da li bi treći činilac mogla biti povezanost između stomaka i mozga? Da li bi zapravo trebalo o toj povezanosti da razmišljamo kao o vezi creva–mikroflora–mozak?

Prvi su ovo pitanje postavili japanski naučnici na polju medicine Nobujuki Sudo i Joiči Čida, još 2004. godine. Sudo i Čida osmislili su jednostavan ogled s miševima da bi ispitali utiče li crevna mikroflora na odgovor mozga na stres. Jedna grupa miševa bila je bez klica, dok je druga imala normalnu crevnu mikrofloru. Kada su Sudo i Čida indukovali kod miševa stres tako što su ih stavili u cev, obe grupe lučile su hormon stresa, samo što je kod miševa bez klica koncentracija hormona bila dvostruko viša. Za miševe bez mikroba u crevima situacija je bila stresnija.

Sudo i Čida su hteli da saznaju mogu li da umanje preteranu reakciju na stres tako što će creva već odraslih miševa bez klica naseliti uobičajenom mikroflorom. Ispostavilo se da je prekasno – reakcija na stres bila je kod njih već čvrsto usađena. Pokazalo se da što se ranije mikrobi nasele miševima u creva, to blaže miševi reaguju na stres. Začudo, naseljavanje jedne jedine vrste bakterija, bifidobakterije infantis (Bifido-bacterium infantis), kod vrlo mladih miševa bez klica bilo je dovoljno da ih sačuva od preosetljivog reagovanja na stres u odnosu na miševe s normalnom crevnom mikroflorom.

Ovi eksperimenti otvorili su vrata novom načinu razmišljanja. Crevni mikrobi ne menjaju samo fizičko nego i mentalno zdravlje. Štaviše, izgleda da posledice mogu da nastanu još u detinjstvu ako se crevna mikroflora rano poremeti. Naš mozak prolazi kroz zgusnut period razvoja u prve dve-tri godine života. Kad se rodimo, svako od nas ima gotovo punu svoju meru od oko sto milijardi moždanih nervnih ćelija – neurona – ali one su samo sirova građa, kao gomila nabacanih dasaka. Da bi se izgradilo bilo šta smisleno, neophodan je brižljiv stolarski rad uz pomoć sinapsi, spojeva koji povezuju neurone. Svakodnevna životna iskustva malog deteta nalažu sinapsama da se formiraju, i isto tako određuju koje su od njih dovoljno važne da budu potkrepljene i učvršćene, a koje su dovoljno nebitne da budu odbačene. U mozgu deteta koje je tek progovorilo i prohodalo, i čiji je život iz dana u dan pun novih podsticaja, obrazovaće se oko dva miliona sinapsi u sekundi, a svaka od njih nudi novi potencijal za učenje i razvoj. Zdravom mozgu potrebna je pažljivo uspostavljena ravnoteža između pamćenja i zabo-ravljanja, tako da će većina ovih novih sinapsi biti izbačena iz upotrebe još u detinjstvu. Za sinapse u tom uzrastu važi čuvena krilatica „što ne koristiš, bez toga ostaješ“ – sve one koje se redovno ne potkrepljuju biće oplevljene da bi mozak ostao uredan i čist.

Ako stomačna mikroflora može da utiče na ovaj presudni period u razvoju mozga, na samom početku života, da li bi to moglo podržati ideju Elen Bolt da se kod njenog sinčića Endrua autizam razvio zbog stomačne infekcije? Regresivni autizam pogađa decu pre nego što napune tri godine, upravo u istom razdoblju kada se odigrava glavnina razvoja mozga. Ovaj vremenski raspon poklapa se i sa uspostavljanjem stabilne mikroflore, koja će ostati slična i kada dete odraste.

Kod Endrua je lečenje antibioticima problema za koji je pedijatar smatrao da je infekcija ušiju poremetilo proces stabilizovanja crevne mikroflore i omogućilo tetanusnoj klostridiji, bakteriji koja luči neurotoksin, da osvoji prevlast. Elen se nadala da će nova terapija antibioticima istrebiti klostridiju i obustaviti oštećenje naneto mališanovom mozgu.

Posle prvobitne hiperaktivnosti na početku terapije, usledila su dva dana kada je Endru bio potpuno miran. „Bilo je to čudo“, priča Elen. „Prošle su dve-tri nedelje od početka terapije i svetlašca su počela da se pale. Počela sam da ga učim da ide na nošu – imao je tada već četiri godine! – i uspela sam sasvim da ga naučim za svega nekoliko nedelja. Prvi put posle tri godine ponovo je razumeo šta mu govorim.“ Endru je postao umiljat, prijemčiv i miran, i čak je naučio da govori malo više od onih nekoliko reči koje je znao pre nego što se razboleo. Dopuštao je da ga obuku i, štaviše, ne bi u toku dana pojeo prednji deo majice. Psiholog je pripremio izveštaj o Endruovom ponašanju za vreme terapije antibioticima, ali doktoru Sendleru izveštaj nije ni bio potreban, promene su bile vrlo korenite i vidljive.

Koliko god da je ovaj oporavak bio spektakularan, uzorak od samo jednog deteta – Endrua – nije mogao da posluži kao nesumnjiv dokaz da uzroci autizma leže u stomaku. Srećom, posle uspešne terapije antibioticima, u Elenine ideje uveden je i jedan mikrobiolog na vrhunskom glasu. Doktor Sidni Fajngold posvetio je svoju karijeru važnom podskupu anaerobnih bakterija – bakterija kojima za život nije potreban kiseonik. U jednom radu napisanom 2012. godine, u čast njegovog devedesetog rođendana, doktor Fajngold nazvan je „verovatno jednim od najuticajnijih naučnika XX veka, ili možda i svih vremena, koji su se bavili anaerobnom mikrobiologijom“. Rod klostridija, pa među njima i tetanusna, pripada upravo anaerobnim bakterijama. Elenina hipoteza o autizmu našla se u pouzdanim rukama naučnika Fajngoldovog kalibra i znanja.

Doktor Sendler je, sarađujući s Elen i Fajngoldom, primenio terapiju antibioticima na još jedanaestoro dece koja su patila od dijareje i regresivnog autizma. Cilj nije bio da se ustanovi da li bi autizam mogao da se leči antibioticima, nego da se dokaže jedan koncept. Ako bi se ovim lekovima moglo kod dece postići barem privremeno poboljšanje, onda bi krivci za njihovo stanje zaista mogli biti mikrobi koji su im se nastanili u crevima, pa bila to tetanusna klostridija ili nešto drugo. Kao i u Endruovom slučaju, terapija antibioticima dala je i kod druge dece drastične rezultate. Mališani su prestali da izbegavaju pogled oči u oči, počinjali da se igraju i da se služe jezičkim izražavanjem. Ublažila se opsednutost jednim predmetom ili pokretom i razvila bolja emotivna komunikacija. Nažalost, ni kod Endrua ni kod ostalih poboljšanje zdravlja i ponašanja nije potrajalo i po prestanku uzimanja antibiotika. Posle otprilike nedelju dana većina dece vratila se u prethodno stanje. Ipak, prvi put otkako je autizam klinički opisan, pronađen je jedan novi, obećavajući trag ka rešenju ove zagonetke: crevni mikrobi.

Dve hiljade prve, šest godina pošto je razvila svoju hipotezu da je tetanusna klostridija u crevima uzrokovala autizam kod njenog sinčića, Elen Bolt će konačno saznati da li je bila u pravu. Sidni Fajngold je pripremio proučavanje mikroba u debelom crevu trinaestoro autistične dece i osmoro zdrave kao kontrolne grupe. Sekvenciranje DNK bilo je još uvek nedostupno skupa tehnika da bi se u potpunosti ispitao mikrobiom ove dece, ali Fajngoldovo umeće u gajenju bakterija pod anaerobnim uslovima omogućavalo je da se prebroje vrste iz roda klostridija. Iako tetanusna klostridija nije pronađena, nešto u crevnoj mikroflori autistične dece nije bilo kako valja. U poređenju sa zdravom decom, kod njih je, u proseku, bilo deset puta više klostridija. Možda su ove srodne vrste isto kao i tetanusna lučile nervni otrov sposoban da ošteti mozak male dece. Hipoteza Elen Bolt nije sasvim pogodila u srce mete, ali je u toj fazi istraživanja izgledalo da je omašila samo koliko za jednu bakterijsku vrstu.

Da li je zaista moguće da naprosto zbog toga što u crevima imaju drugačiji skup bakterija deca mlataraju ručicama, klate se napred-nazad i vrište satima, kao što se dešava s mnogom autističnom decom? Sasvim je moguće.

10_covek-alana_kolin_vOdlomak iz knjige “10% čovek”, Alana Kolin, Laguna 2016.

Ključ zdravlja i sreće drže mikrobi koji žive u našem telu.
“Fascinantno istraživanje o preplitanju života ljudi i mikroba.“ Newsweek
Vodič o mikrobiomu za početnike.
Gojaznost, autizam, problemi s mentalnim zdravljem, sindrom razdražljivih creva, alergije, autoimunska oboljenja, rak – da li rešenje za epidemiju svih ovih savremenih bolesti leži u našim crevima?
Svako od nas je samo deset posto čovek. Na svaku našu ćeliju dolazi po devet slepih putnika – nas ne čine samo meso i kosti nego i bakterije i gljivice. I vi ste više „oni“ nego vi.
Samo u vašoj utrobi živi više od stotinu biliona mikroorganizama – a mi smo sve doskora mislili da naši mikrobi nisu važni. Najnovija naučna istraživanja govore da mikrobi upravljaju našim telom i bez njih nam je nemoguće da budemo zdravi.
Alana Kolin otkriva kako naša lična kolonija mikroba utiče na našu telesnu težinu, imunski sistem, mentalno zdravlje, pa čak i izbor partnera. Pred vama je jedno novo shvatanje bolesti našeg doba – njihov koren leži u narušenim najosnovnijim i najdugotrajnijim odnosima u kojima ljudska vrsta uopšte ima udela: odnosima s našim mikrobima.
Rasvetljavajući mnoga pitanja na koja mapiranje ljudskog genoma zasad još nije pružilo odgovor, knjiga 10% čovek u potpunosti menja naša shvatanja o ishrani, savremenim bolestima i medicini. Dobra strana priče leži u tome što, za razliku od naših ljudskih ćelija, svoje mikrobe možemo da poboljšavamo, a ovde možete da saznate kako. Život, i vaše telo, nikada vam više neće izgledati isto kao pre.
„Priručnik za novi, zdrav način da budete prljavi… Pročitajte ga – zavolećete svoj mikrobiom.“ Newsweek
„Opčinjavajuća tema za razmatranje… Alana Kolin stavlja na preispitivanje ono što je stvarno zdravo u vreme kada je zdrav život toliko u modi.“ Philadelphia Inquirer 

Pin It

Izvor: Detinjarije