JA SAM DARA IZ JASENOVCA, PO MOJOJ SUDBINI JE NASTAO FILM: Pamtim suze, GLAD, baku koja jede kost, OVO ME I DANAS BOLI

Jelena Buhač Radojčić na svojoj koži je osetila sav užas jasenačkog logora, a od sledeće stvari neće odustati do smrti.

Ko je prava Dara iz Jasenovca?, Foto: Printscreen Youtube / Српски Свет Драгослава Бокана Ko je prava Dara iz Jasenovca?, Foto: Printscreen Youtube / Српски Свет Драгослава Бокана

Jelena Buhač Radojčić preživela je strahotne stvari u jasenačkom logoru, a neki scena se seća do detalja i dana, posle mnogo godina. Naime, ova neustrašiva žena tvrdi da je upravo njen život bio inspiracija za film "Dara iz Jasenovca", koji je potegao mnoge teme u srpkoj javnosti, a gledaoce ostavio bez daha.

Neverovatnu Jeleninu ispovest vam prenosimo u celosti:

 

"Ja sam Jelena Radojčić. Živim u Zemunu, u Cara Dušana ulici. Imam dva sina, a muž mi je umro 2003.godine. Rođena sam 1934.godine u selu Jablanac. Bliže veće mesto je Novska, a između Novske i Jablanca su sela Mlaka, Košutarica i Jasenovac u kome je isto tako bio i logor. Moj otac se nije obradovao kad sam se ja rodila pošto sam bila žensko. Majka isto tako. Bila sam treće dete i ona nije želela da rodi. Međutim, baka je rekla: Deco, ko će plakati za vama kad umrete? Samo žensko dete to može. Majka mi je bila visoka, krupna, lepa žena. Lepo je pevala. Moj tata je bio viši od nje i isto je lepo pevao. Bavio se poljoprivredom. Imali smo lepu kuću na sprat. Trebalo je da bude na sprat pošto se tu voda izlivala iz Save i plavila zemljište tako da smo imali i dva čamca. Imali smo i dva nalepša konja u selu i moj otac bi me često stavljao na konja da jašem. Bio je ponosan na mene. Imala sam dugu kosu, kike do pojasa. Majka me lepo oblačila. Kad god bi bio neki praznik, ona bi mi kupovala novu suknju i bluzu, a starijeg brata bi oblačila u gaće bele, kako ih zovu, i belu košulju, piše serbianholocaust.org.

A taj drugi brat Dušan, pošto je majka bila opterećena sa četvoro dece, bio je kod moje bake Sofije i dede Ilije u Mlaci, gde je moja majka rođena. Onda je on boravio kod njih tamo. A ovaj najmlađi brat Ilija, on se rodio 1941. godine i mi smo ga zvali Škica. Imao je beleg, da li na levoj ili desnoj slepoočnici, toga se nije tačno sećala ni moja majka. Družila sam se puno. I moj tata me znao oblačiti u muško odelo, verovatno je žalio što nisam bila muško. Pa mi raščešlja kosu, i išla tamo da plašim čiku i ninu. Pa onda se naljutim na majku, obučem se i kažem: Ja idem u svet! Onda, odem kod strine da mi zašije napred bluzicu pošto nije bilo drikera, nije majka stigla da ih stavi. I još nešto o tom mom detinjstvu: sanjala sam, i toga se sećam, da je došao jedan čovek i odveo mene i mog brata Živka u nepoznatom pravcu i u snu se nikada nismo vratili kući. To je moje sjećanje na to moje djetinjstvo. Trebalo je da pođem u školu. Moja majka je napravila bele torbice sa inicijalima i meni i mom bratu, pošto je moj brat već bio pošao u školu. I naravno, radovala se moja majka svim uspesima, a meni posebno. Valjda su me svi voleli, a zašto, ne bih znala da kažem.

 

Čuvala sam pačiće pošto je bila bara neka ispred kuće, pa sam čamac vozila i čuvala pačiće, i onda kad mi kobac pojede pače, moja majka je htela da me istuče.Onda sam ja otisnula se i veslala sam.Baš sam bila ovako...Međutim, imala sam proju pored sebe na klupici i obazirala se na tu proju, i naravno upadnem u vodu, tako da me majka jedva spasila i izvadila iz vode. Četrdest prve godine bilo nam je udobno da živimo, međutim kod mene ne da se promenio život, nego sam imala neki strah. Moj otac je išao u Novsku da prodaje kupus. Mi smo imali tamo kupus, proizvodili smo ga. I onda je, kaže, niz točkove spustio logorašima kupusa da ustaše ne vide, da bi im dao da jedu, jer on je išao kroz Jasenovac, znate. I onda kad je došao, to je ispričao mojoj majci.

Šta se tu onda sve izdešavalo da je taj Milan Gajić prebegao u partizane. To je tata rekao majci. Nisam znala šta znači reč partizani kao što nisam znala ni reč ustaše. Ustaše nisu bile u našoj kući četrdeset prve i četrdeset druge, nisam imala prilike nikad da ih vidim. Jedino to kad su rekli, da, to kad je tata otišao u Novsku, onda mi je kupio materijal za suknju i za bluzu. Onda sam ja, sigurno zbog straha, to ljubomorno čuvala i stavljala ispod jastuka gde sam spavala, da bih ga sačuvala. I onda...tata i mama su nas probudili jednog jutra ili noći. Da li je bilo jutro ili noć? Noć sigurno.I kad smo pošli dole niz stepenice i kad smo ulazili u čamac, ja sam nosila taj materijal. I sećam se, prešli smo preko u Orahovu. To je u Bosni. U Bosni smo ušli u jednu kuću muslimansku, a muslimani iz Orahove prešli su u Jablanac.

 

U Orahovoj, bila je prazna kuća. Nismo poneli nešto veliko od naših stvari jer nismo imali dovoljno ni vremena, ni mogućnosti. Bili smo tu u Orahovoj i kad god bi ustaše napali partizane, mi smo tada bili u pozadini partizanskoj i išli smo tako od Orahove kroz sva sela do Kozare. Kiša kad je padala, pila sam iz kopite konjske vodu. Vodio me je moj brat od tetke, moja majka je nosila [najmlađeg brata] Iliju od devet meseci. Tata je bio sa bajom Živkom. Oni su terali neke svinje. Jeli smo uz put. To što smo dobijali, bilo je sve neslano. Većinom smo bili gladni. Niko nije imao šta da nam da da jedemo jer nisu nas, Bosna nas nije, bojala se u suštini, nije nas prihvatila kao izbeglice, znate. Nije to kao danas da se deci sve objasni, sigurno deca sam treba da saznaju, pretpostavljam da je tako. Kad smo došli u Orahovu, bile su njihove kuće prazne i majka je rekla da su oni otišli u naše selo, znači tad čim smo prešli preko. Kad smo ušli u kuću, znači bila je prazna. Ne često, nego stalno. I bilo je bombardovanja od strane Nemaca, i jurili su nas. Čak poneki ustaša i ostane negde, pa se onda prepričava, i to znam, da je taj i taj ustaša uhvaćen, da je ostao negde, i tako.

Celo selo je ušlo, svako je imao svoje čamce i mi smo ušli u čamce i imali smo pratioca u civilu koji nas je pratio, naravno, da se ne bi nešto desilo, i onda smo prešli u Orahovu. To su mi majka i otac rekli da smo morali da pređemo jer su oni rešili da nas unište, znači da nas ili pokolju ili pobiju zato što smo Srbi. Moj otac nije pripadao nikakvoj partiji niti se bavio politikom. Bio je seljak ili poljoprivredni proizvođač. Ne samo moj tata. Možda samo dvojica su bili tako politički nastrojeni ili, ne znam ni kako to da objasnim, opet ponavljam – samo zato što smo bili Srbi. Kad je došla ta treća ofanziva, onda je moj otac sa ostalim ljudima ili partizanima, ne bih znala da objasnim, trebalo da pređe preko Neretve. I nije uspeo da pređe. Vratio se ponovo u porodicu svoju i sa Kozare došli smo do Orahove. Bilo je...Moja majka i ta Jela su polile kuću jer bilo je i prašnjavo i bilo je i buva i vašaka i svega. Nemci su ušli unutra i tražili mog tatu pošto je jedan čovek rekao da se on nalazi sa Mirkom gore. I onda su prelazili iz sobe u sobu i tražili. A to što je moja majka bila polila pod, ne znam zašto je to bilo za mene tako značajno, ali ja sam se okrenula tako da ako padnem mrtva ne padnem na suvo, da ne padnem slučajno na mokro.

 

Nisu mogli naći mog tatu i tog Mirka, oni su bili gore u odžaku kako mi je majka rekla kasnije, što ja nisam tada znala. I onda, stavili su nas (dve familije su bile- Ilija, Živko, Jela i Ana i još dve žene i troje dece) pred mitraljez. Šarac se zvao, sad sam se setila.I naravno – gledali su u sat. Koje vreme su odredili, ni to ne znam, da nas postreljaju ukoliko moj otac ne izađe pošto su utvrdili da je on gore. I onda, i to sam čula od moje majke, taj Mirko je rekao: „Brate Božo, zar da nam strada cela porodica, izađimo mi napolje“. I onda su njih dvojica izašli i njih su vezali. Tata je imao crne pantalone sa prugama, to je jedino čega se sećam, i imao je kaput, i imao je šešir. I samo sam mu videla leđa kad je odveden u...Papudžijska muslimanska radnja je bila tu i tu je mama odlazila da ga vidi, a ja nisam. Onda je on radio u Mlaci i u Jablancu. 

Odlazio je tamo da radi. Iz Gradiške. Moja tetka, njegova rođena sestra, ona je bila udata u Čovcu i onda je ona njega videla – on je i neki kurirski posao obavljao . I ona je njemu rekla: "Brate Božo, bježi.Nema šanse da ostaneš živ." On je njoj rekao: Sejo, samo da završimo poslove i oni će nas pustiti kućama. To je bio njegov komentar. Onda isto 1943. godine, strinina rođena sestra bila je u Uštici. Njen muž je bio tu, taj čika Đuka, i tata i celo selo, i naravno još ljudi koji su tad pobijeni. Oni su nosili lopate na leđima i prošli su kroz Ušticu, a svi seljani su morali da se sakriju da ne gledaju kroz prozore. Onda je ona valjda kroz crep videla da su oni otišli.

Kažu da su oni sami sebi kopali raku i da su oni maljevima ubijeni 1943 .godine zato što nisu hteli da troše municiju na tako slab narod ili te ljude koji su bili izrađeni. Sećam se dolaska u Staru Gradišku. Bili smo ispred logora smešteni i onda su... U staroj Gradiški su ljudima koji su oduzeli došli konje, krave, oni su iz Orahove sve to poterali dole, a ne znam zašto su ih terali da voze to, i onda su oduzeli sve što je bilo. Onda su tražili nakit od naroda da ga preda dobrovoljno. Spavali smo napolju, što kažu, pod vedrim nebom. Onda, ulazak u logor, tu su bila jedna vrata sa lukom i tu je stajao jedan sto i pored tog stola jedan ustaša koji je tražio opet, ponovo, ako neko nešto ima da stavi na taj sto. Naravno, mi nismo imali ništa.Mama je imala pare, ali u logoru je ona to sakrila u porub od suknje tako da je uspela to da spase. Ne znam koliko joj je to koristilo. A jedna Židovkinja je sakrila u punđu zlatne minđuše, a druga, verovatno Židovkinja je rekla da je ova to sakrila i onda su odmotali tu njenu punđu i iz pištolja su je ubili ispred samog logora.

Izvor: Stil