Da li je u pitanju idealizacija prošlosti ili ste zaista rođeni u pogrešnom vremenu?

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti? Postoji više naziva za to – optimizam sećanja, idealizacija prošlosti, ružičasta retrospekcija, gorepomenuta nostalgija…

Ali, krenimo od početka.

Nostalgija, ovog puta, bez Jugoslavije

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih reči nostos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

 

Zanimljivo je što su je vojni lekari tretirali kao bolest i pripisivali oštećenjima uha ili mozga izazvanih jakim zvukom zvona. Bilo im je zabranjeno da pevaju njihove narodne pesme da se ne bi i ostali „razboleli” – i bili su toliko ozbiljni u tome da su one koji su se o zabranu oglušili kažnjavali i smrću. Vojnici su, što je i logično, naročito bili skloni nostalgiji; i Švajcarci nisu bili prvi.

Četrdesetak godina pre toga, u Tridesetogodišnjem ratu, 6 španskih vojnika je pušteno kući jer su patili od el mal de corazón (bola srca) za domovinom.

Do 19. veka je to osećanje postalo topos književnosti romantizma.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Saudade potiče iz portugalskog. Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

Najčešća tema pesama koje pripadaju muzičkom žanru fado, nastalog u Portugalu, upravo je saudade.

Sehnsucht je nemačka reč koja označava čežnju ili žudnju; neki psiholozi je koriste za opisivanje misli i osećanja o nesavršenosti i nedovršenosti svih aspekata života, zajedno sa utopijskom željom za idealnim, koje deluje stvarnije od same stvarnosti.

物の哀れ (Mono no aware) je japanski termin koji znači biti svestan prolaznosti i nepostojanosti svega; nežna tuga koju izaziva nepromenljiva činjenica da je sve promenljivo.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje (dukkha), o kojoj govori  Prva plemenita istina. Druga plemenita istina, koja se bavi njenim poreklom, navodi da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

 

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

Kako pamtimo?

Dugoročna memorija se ne čuva samo u jednom delu nego po celom mozgu, u grupama neurona. Neuroni su grupisani su na isti način kao originalno iskustvo, tako da, na primer, grupe neurona u potiljačnom režnju čuvaju vizuelna sećanja, a oni u amigdali ona vezana za emocije. Skladištenje memorije je neprekidni proces reklasifikacije nastale usled neprekidnih promena u našim neuronskim stazama i paralelne obrade informacija u našim mozgovima.

Lekcija iz biologije je skoro gotova, obećavam – kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

 

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Pravi Američki san, ako ste beli i bogati, i, u idealnom slučaju, muško. Ako ste, recimo, crna žena koja radi kao kućna pomoćnica u Misuriju… ne baš.

Idealizacija prošlosti kroz istoriju

Vratimo se na sam početak ovog teksta i čežnju za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik  sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

 

U Pompeji, gradu koji je, po Vikipediji, osnovan u 6. ili 7. veku pre nove ere, postojali su grafiti. Ukoliko mislite da su to bila predivna umetnička dela uzvišenog sadržaja, loše mislite. Od natpisa u stilu „Gaius Pumidius Difilus je bio ovde” (isti, samo sa drugim, srpskim imenom, videla sam na vratima kabine u WC-u kafića, leta gospodnjeg 2018.), preko izjava ljubavi i mržnje, pa do vrlo prostih reči i crteža određenog dela tela.

Kad je reč o vizuelnom predstavljanju tog dela muške anatomije, promenio se umetnički stil, ali ne i poruka i funkcija.

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

 

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.
Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Jedan benediktinski monah, profesionali pisar, napisao je: „oni besramno štampaju materijale koji mogu, avaj, raspaliti omladinu, na koju se lako utiče…”.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture” (Elen Vartela).

 

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

Izvor: Kultiviši se