U životu svakog emigranta osvane dan kad on ne može sa sigurnošću da kaže gde se nalazi. Uz to uglavnom, nije u stanju ni da kaže ko je, odakle dolazi i gde se zaputio.
Nekim emigrantima taj dan dođe u prvim danima emigracije, a nekim opet uzme mnogo godina.
Navršilo se evo dvadeset godina kako živim u Kanadi i nekako se osjećam sizgubljeno i svako jutro se budim sa istim pitanjem – da li sam ja u svom ili tuđem krevetu?
Da li je ovo moja kuća ili sam još uvjek u gostima?
Da li je ovo moj život u inostranstvu ili je inostranstvo u mom životu?
Da li sam ovde ili je ovo ovde tamo?
Da li pišem kući ili od kuće?
Kao refleksije stvarnog i nestvarnog, virtualni svjetovi u koje ulazimo i izlazimo praveći od sebe samih vidljive, one koji postoje i one koji su ponekad nevidljivi, nestvarni.Emigranti su ti kao sjenke lutalice bez broja i slova.
I bez adrese naravno. Nadam se samo da je onaj nevidljivi, nepostojeći Nebojša, uljudniji, ljepši i bolji od ovog egzistirajućeg.
A mučila me nostalgija, nije da nije, ta opaka bolest puna mirisa i okusa od koje se pijano isplače rijeka koja teče prema kući.
Hladno, minus trideset i nešto, a ja i Balašević okrećemo ringišpil u mojoj glavi dok razvozim picu po indijanskom rezervatu te davne devedesetpete.
E, da se tuga mogla prodavati, gde bi mi danas bio kraj. Nema veselih emigranata, kao što nema ni veselih cigana, od iste smo sorte.
Pitao sam se često, šta ja radim ovde, šta je to što čovjeka drži u dobrovoljnom izgnanstvu. Misliš godine će donijeti odgovore, a donose samo nova pitanja.
Moliš boga da vrijeme brzo prođe, sve se nadaš, navići ćeš se, a kad se desi onda te uhvati strah jer navika je kao srušen most preko koga nema nazad.
I onda dođe taj dan koji te probudi glasom lokalnog radija, ovdašnjim vijestima koje te nerviraju, mirisom dobre, stare filter kafe i pregorjelog tosta. Pokušavaš da se središ, žuriš na posao, na koji svi žure, obučen u raspar čarape i po prvi put tvoj engleski ne zvuči broken (bar ti tako misliš).
Veče će donijeti umor i tamu. I picu, da i picu...
Stižu praznici i ja se spremam da idem tamo dole, u stari kraj. Pripremam se da ne izgledam stranac. Kupiću „Politiku” , naručiti kafu i sjesti u neku kafansku baštu prvog dana januara.
Odlučio sam da mi bude dobro tih nekoliko dana.
Jedino.... kad napišem priču sjedeći u nekoj beogradsko - bosanskoj kafani ne znam da li će to biti priča o mom životu u inostranstvu.
Izvor: Politika
