Roditeljske lekcije poslednjih plemena na Zemlji čija djeca nikada ne plaču: Savršenstvo življenja u trenutku

Moja želja za prirodnim stilom roditeljstva – rađanje kod kuće, zajedničko spavanje i nošenje bebe – ponovno je probudila moju znatiželju o tome kako autohtoni narodi odgajaju svoju decu.

Foto: Buka Foto: Buka

“Prošle godine, kada sam bila trudna, prisustvovala sam govoru uglednog fotografa Jimmy Nelsona u našem lokalnom kafiću u Amsterdamu. Govorio je o svojoj novoj knjizi „Before they pass away“ i pokazivao izvanredne slike autohtonih plemena iz svih krajeva sveta sa kojima je proveo neko vreme.” piše Michelle Henning, Nutrition & Health Coach Irish Institute for Nutrition & Health i autorica bloga Mama Hub.

“Godinu dana kasnije, u rukama imam energičnu bebu koja puzi i penje se i konstantno bombardovanje roditeljskim savetima čini da se ponekad zapitam nad svojim vlastitim izborima. Moja želja za prirodnim stilom roditeljstva – rađanje kod kuće, zajedničko spavanje i nošenje bebe – ponovno je probudila moju znatiželju o tome kako ti autohtoni narodi odgajaju svoju decu. Setila sam se da mi je Jimmy rekao da živi blizu pa sam ga nazvala. Pristao je da dođe na čaj i s mojom kćeri, koja je srećno sedela za kuhinjskim stolom između nas i lupala Jimmyjevim mobilnim, podeliti svoja iskustva kako su autohtona plemena uticala na njegove vlastite metode odgajanja.”

Počnimo iz početka – kako ste počeli da se bavite fotografijom?

Bio sam jako kreativno dete. Išao sam u isusovački internat, ali nisam bio akademik – disleksičan sam. Onda, kada sam imao 16 godina, jednog dana mi je otpala kosa. Dobio sam pogrešne antibiotike. Probudio sam se i pogledao u ogledalo i bio sam ćelav. Sada je to nebitno, jer sam u svojim srednjim 40-ima, ali kada ste šesnaestogodišnji tinejdžer, to je prilično teško, pogotovo sredinom 1980-ih u severnoj Engleskoj; svi vas osuđuju.

Napustio sam školu sa 17 godina i odlutao sam u jednu zemlju u svetu gde su svi drugi bili ćelavi, a to je bio Tibet. Mislio sam „Pronaći ću sebe među mnoštvom redovnika“. Tako sam slučajno prošetao dužinom Tibeta. Slikao sam par slika da bih dokumentirao putovanje. Slike su bile objavljene i tako sam počeo, sa 17 godina.

To je neverovatno. Sada, pre „Before they pass away“, proveo si vreme s plemenima širom sveta i slikao fantastične slike. U svojim proučavanjima plemena, na šta se na početku usredsrediš?

Estetiku. Ova plemena su jedna od poslednjih svetskih tradicionalnih kultura. Dosada uglavnom nisu bili prikazivani na ikonografski način, na način na koji bismo ih gledali s mnogo više hvale i poštovanja i shvatili da možda imaju nešto što mi više nemamo i da smo na korak od toga da to izgubimo zauvek. Jedini način da to učinimo je da ih stavimo na pijedestal, da ih slavimo. Jedini način da to uradimo je da ih učinimo ikonama, da ih posmatramo kao umetnost.

Kada napravite lepe fotografije, ljudi govore „Kako su lepe ove slike!“ Međutim, neki počnu posmatrati ono što je na njima i kažu „Vau, ko je ovo na slikama? Zar nisu neverovatni? Ko je to?“. Počinju pitati pitanja koja mi pre nismo pitali. I ako uskoro ne nađemo odgovore, ovi ljudi će nestati.

Ako se to dogodi, svet će se okrenuti naopako jer nam plemena daju ravnotežu kultura, znanja o poslednjim svetskim prirodnim okruženjima, tradicijama, jezicima. Svet ne može biti samo stvar napretka i materijalnog bogatstva. Takođe mora biti sjedinjenje onoga što već imamo, a to je prirodno, duhovno, mentalno, kulturno bogatstvo. Mi smo zaposleni već mnogo, mnogo generacija, verujući da je materijalno bogatstvo jedini put napred. Moramo vratiti ravnotežu. To je ono o čemu je ova knjiga – o stavljanju plemena na pijedestal, o početku te rasprave.

Kada ste bili s njima, jeste li primetili bilo šta zbog čega ste pomislili „Ovaj aspekt je tako važan za njihov život i njihovo postojanje i njihov identitet“, a da oni nisu smatrali to nečim posebnim?

Većina njih je znala kako je značajna prirodna okolina u kojoj žive i kako je čista, jer su zadnji od svoje grupe. 99% njihovih ljudi se već preselilo u gradove i žive u kutijama pod mostom. Neki od njih su se vratili i rekli im kakav je gradski život, tako da su svesni.

A ipak, mislim da još uvek ne razumeju koliko je to važno. Znate, pre 100 godina, američki fotograf Edward Curtis je fotografisao indijanska plemena. Možda znate tu seriju slika Chief Sitting Bull (Poglavica Bik Koji Sjedi).

Da.

On je proveo 30 godina putujući Amerikom, fotografišući poslednje Indijance. Svi su ga ismevali. Svi su govorili „To je gubljenje vremena. Ti ljudi su prljavi. Prekriveni su kožom i imaju perje u kosi i pevaju besmislene pesme. Mnogo je važnije da ih se rešimo, ili da se oni reše svoje kulture i da krenemo dalje.“

Pogledajte sada Ameriku. Po mom mišljenju, ona je jedna od kulturno najsiromašnijih i socijalno bolesnih mesta na planeti. Oni svi imaju najveće automobile, ali takođe imaju i najveće stomake i oružje. Ja bi rekao da je to zbog toga što su izgubili svoje kulturne korene. Ko sam ja? Odakle sam ja?

Ne želim da izgubimo tu kulturnu istoriju na međunarodnom nivou. Vrlo sam melodramatičan i naravno da nije to tako crno i belo kao što to prikazujem, ali samo pokušavam da ilustrujem šta želim postići svojim radom.



Što se tiče zdravlja, kako se plemena brinu o sebi? Oni nemaju pristup lekovima poput nas.

To je opstanak najjačih. Ako niste zdravi kada se rodite, umrete, ma koliko surovo i jednostavno zvučalo. Oni koji su rođeni zdravi, funkcionalni, žive, i žive zdravim životom.

Mnogo bolesti od kojih patimo ovde smo sami uzrokovali. Naneli smo ih sami sebi hranom, šećerom, solju, svim sintetičkim aspektima. Nanesene su načinom života koji vodimo. Verujemo da moramo živeti za sreću. Nitko od ovih ljudi nema izraz za „sreću“ jer se oni ne brinu za budućnost ili kada će biti srećni. Jednostavno jesu.

Ne razmišljaju o ciljevima ili „Oraspoložiću se ako to uradim“?

Ne, radi se o danas. Bitno je ono što je sada, o tome šta osećaju sada. Važno je ovo danas i ova večera koju ćemo jesti. Mi se s druge strane brinemo o periodu koji će biti za 20 godina, o penziji. To je pomalo kao Kvaka 22.

Posebno me zanimaju u postupcima vaspitavanja dece. Ovde svi govore o rutini, o treningu spavanja, o tome kada početi davati čvrstu hranu. Da li ste u plemenima videli da hrane odojčad čvrstom hranom?

Ne, svi sisaju. Skoro sva deca sisaju do 4 ili 5 godine.

Zaista, tako kasno?

Zašto da ne? To je 10 puta zdravije, kada dolazi iz vaših grudi, jer je čisto. Gradi njihov celi imunološki sistav. I nema rasporeda za to. Kada su gladni, jedu. Nema ništa kao „Trebali bi da jedu, ne bi trebali da jedu, sada je vreme za spavanje, moraćemo ih odvikavati.“ U svim ovim zajednicama, najbolja hrana dolazi iz vaših grudi.

Znači bebe su stalno na majkama?

Da, nikada ih se ne ostavlja same. Ako im roditelji rade, druga braća i sestre nose bebe. Uvek spavaju između roditelja, ili braće i sestara, i od kada dan počne vezani su za drugo ljudsko biće. Svuda gde idete, to je zajedničko. U hladnijim klimama to rade zbog toplote, ali to rade čak i u toplim klimama.

Da li bebe cvile i plaču?

Ne. Uvek postoji ljudski kontakt. Zadovoljene su sve njihove potrebe. Stalno su na grudima. Samo im je potrebna toplina.

A tokom noći, bude li se često, sisaju?

Nikada ne čujete da su budni. Dojeni su celu noć, pa spavaju kako su odgojena moja deca, pokraj svoje majke. Ako su gladni, dobiju nešto. Nikada nema procesa vrištanja i urlanja.

Smatrate li da je ovaj način roditeljstva moguć u našem društvu?

Naše prvo dete je bilo vezano uz mene, 24 sata na dan. Imao sam jednu dugu maramu, i ona je odrasla okrenuta meni, a onda kada je porasla, bila bi okrenuta leđima meni i tako bi zaspala. Svuda gde sam išao biciklom, imao sam je u svojoj marami. Ona je živela tu, otprilike 3 godine, toliko da kada bi je izvadili, vrištala bi jer je htela kontakt. Jednostavno je išla sa nama. Ako je zaspala i mi nismo bili spremni da idemo u krevet, ostala bi vezana uz mene ili moju ženu. Kada bi došlo vreme za spavanje, stavili bismo je u krevet i svi bismo spavali zajedno.

Sve zavisi o tome koliko ste entuzijastični i predani kao roditelj. Živimo u svetu od 1001 prilike i odvraćanja pozornosti. Da bi zadržali dete dalje do toga, potrebno je da se predate kao roditelj na mnogo višem nivou od većine ljudi. Nažalost, biti priznat kao majka više nije značajno. Verujemo da je mnogo važnije biti neko važan u poslovnom svetu i imati titulu.

Smatram da su žene u konfliktu s pritiskom da budu sve – uspešne u svojoj karijeri i odlične majke. Tako jako pokušavamo učiniti sve kako treba, što je naravno nemoguće, i onda ne uspemo, budemo umorne, vičemo na svoju decu, onda se osećamo kao loše majke.

Da, napravili smo stvari tako teške za sebe. Takođe, iz fizičkog aspekta – svi smo odlučili imati decu u svojim kasnim 20-ima, 30-ima, čak 40-ima i 50-ima, što ja smatram velikom greškom. U plemenima, oni svi imaju decu ako tinejdžeri. Mislim da ne postoji ništa bolje nego imati decu kada je vaše telo tako snažno, zdravo, elastično… a i kada ste neustrašivi kao kada ste u svojim kasnim tinejdžerskim godinama.

Svoje prvo dete sam dobio kada sam ima 25 godina. Ja bih to učinio 2 ili 3 godine ranije, da sam mogao. Zapravo, mi ohrabrujemo svoju decu da imaju decu onoliko mladi koliko oni smatraju da njima odgovara.

Zaista? To je zanimljivo.

Mislim da će fizički biti snažnija. Više su prilagodljivi. Zdraviji su. Potrebno im je manje. Srećni su kada se brinu o detetu, mobilniji su. Imaju manje očekivanja, manje strukture. Kada dođete do 40-e, imate decu koja su napustila kuću i onda možete ići i raditi druge stvari.

Da li ste na svojim putovanjima videli još nešto što je uticalo na vaspitanje vaše dece?

Mnogo, mnogo stvari. Zanimljivo je da je moja žena, zajedno smo već 23 godine, puno putovala pre nego što smo se upoznali. Jednu stvar koju smo doživeli, i koju još doživljavam kada odem u divljinu, je što svi spavaju nagomilani zajedno. Čak i ako ste stranac, i pogotovo ako je hladno, šćućurite se se uz druge, da zadržite toplinu.

Kada smo moja supruga i ja dobili decu, od prvog dana su bili sa nama u našem krevetu. Moja supruga je rekla „Evo beba i beba će spavati ovde.“ Ja sam bio malo ljut na početku, ali 18 godina kasnije i sada s troje dece, još uvek svi spavamo u istom krevetu. Imamo dva spojena dušeka. Moje dve starije kćeri imaju momke, pa kada momci dođu u goste, idu u svoje sobe. Ako nema devojaka ili momaka, svi spavamo u istom krevetu.

To je verojatno najznačajnija stvar koju smo usvojili iz iskustava koje smo naučili na našim putovanjima. Gledaju na nas kao da smo vrlo čudni.

To je neverovatno.

Kako su moja deca odrasla na totalno suprotan način od onoga kako sam ja odrastao. Ja sam odrastao uz svoje roditelje, a da ih nisam upoznao, sa 7 godina sam poslat u internat s isusovačkim sveštenicima na 10 godina. Moj koncept o fizičkom izgledu i nagosti i suprotnom spolu je bio ozbiljno hendikepiran od moje mladosti. Ni o čemu se nije razgovaralo. Ako se razgovaralo, ići ćeš u pakao i umrećeš.

Sada sam ovde, odrastao sam s svojom decom, u našoj telesnosti. Hodamo okolo goli kada se ujutro oblačimo. Niko ne obraća pažnju na to. To sve dolazi sa odrastanjem. Mislim da nam to daje snagu koju mnoge druge porodice nemaju, pa kada dođe do problema –  a dođe – deca imaju dubok osećaj vlastite sigurnosti i poverenja od toga.

To je divno.

Generalno, naše društvo je preterano zaštitnički nastrojeno prema deci – jer je sve tako transparentno. Sada znamo sve opasnosti. Trebamo samo googleati svaku nesreću koju ikad možemo zamisliti, i na raspolaganju je, pa smo postali prestrašeni. Više ništa ne bi radio i ne dopuštamo deci da išta rade.

Kada dođete u neku od tih zajednica, deca su odrasla u okruženju sa svima. U Papui Nova Gvineja, postoji grupa ljudi koji žive u kući na stablu, 40 metara od zemlje. Kuća na stablu nema ogradu. Deca slobodno pužu, oni jednostavno ne idu preko ivice.

Mislim da moraš pustiti decu da nađu svoje granice. Mi živimo u gradu. Mojoj deci je dopušteno da idu i dolaze uveče kada žele. Osuđuju nas ljudi koji deci daju izlaz do određenog vremena i rokove. Moja supruga i ja kažemo „Svejedno će izaći vani. Naći će način.“ Pre smo pušili, sada više ne. Ne drogiramo se. Ali kažemo svojoj deci „Ako to želite raditi, radite, i naučićete u skladu s tim. Molimo vas da imate kontakt s nama. Molimo vas da komunicirate s nama.“ Ako im ne verujete da imaju svoje avanture, boriće se protiv toga, hteće da imaju ta iskustva.

Gledajući svoje tinejdžere sada, kako su slobodni i sretni – teži je posao za roditelje, jer imaju više slobode. S tim se morate pomiriti. Svako dete je različito. Morate im verovati u njihovim avanturama, katastrofama, greškama, inače neće naučiti.

Moja majka je to takođe razumela – tako me i odgojila.

Mislim da se izdvajamo previše od naše dece. U plemenima, ne postoji baš odvajanje dece i odraslih, ili starih osoba ili tinejdžera. Deca su podjednako važna kao i odrasli, ali imaju različite prednosti i slabosti. Svi zajedno rade kao zajednica, kao celina, jer ste potrebni jedni drugima za funkcionisanje i preživljavanje.

Pin It

Izvor: atma.hr