BIO JE NOVINAR SA NAJVIŠE LAPSUSA: NJENA SMRT GA JE DOTUKLA, POVUKAO SE “POŠTOVANI, OPROSTITE MI GREŠKE, JA ODOH ZAUVEK”

Rečenicu “ljudi moji da li je to moguće” povikao je nekada davno legenda sportskog novinarstva u ex Jugi, Mladen Delić. Tad je pao neki „istorijski“ gol, ali je uzrečica ostala, da nas prati decenijama

Foto: Printscreen Foto: Printscreen

“Poštovani gledaoci, oprostite mi za sve greške koje sam napravio. Želim vam dobro zdravlje. Ja odlazim zauvek”, kazao je 1984. godine nakon prenosa polufinala Francuska – Portugal na Evropskom prvenstvu u fudbalu.

Na povratku u Zagreb, kapetan se obratio putnicima u avionu.

“Nije običaj da se obraćam, ali sa nama leti Mladen Delić i odlazi u zasluženu penziju”, rekao je još nekoliko lepih reči, a potom su svi aplaudirali.

  

Mladen Delić, čovek koji je, bez razlike, prigovorio svakome ko bi ga razočarao na terenu: sudijama, igračima i publici. Možda bi zbog razjarene mase mladih, koja trga mreže, zastave, juri igrače, iskočio iz kože ili bi opet povikao: “Ljudi, da li je to moguće? Ludnica! Šta je ovo?!“, kao kod gola Radanovića u meču sa Bugarskom 3:2.

Utemeljivač je Sportske redakcije Radio Zagreba, a 12. maja 1957. komentarisao je prvi prenos u istoriji HTV-a televizije – fudbalsku utakmicu Jugoslavija – Italija (6:1) sa stadiona u Maksimiru.

Bio je zarazan u neposrednosti, izvor znanja, ali i emocija, jednako dok je igrao fudbal ili izveštavao iz hramova evropskog sporta.

Sa svima je bio na “ti”

Iako je svestan svoje planetarne popularnosti, Mladena nije iznenađivalo što ga zaustavljaju na ulici da ga oslovljavaju sa “ti”.

S njim je bilo jednostavno započeti razgovor, nije umišljena zvezda, štaviše isprekidanim glasnim smehom, sagovorniku daje do znanja da je nadasve zadovoljan upravo takvim iskazivanjem simpatija. Njemu, uglavnom, ne zameraju što mu jezik nije književno čist, što katkad u nastupu euforičnog oduševljenja zbog kakvog zgoditka ili važne pobede “momaka u plavim kapicama” (ili majicama) lupi i zafrljoči nešto “pa ostane živ”.

On je znao da natera ljude da pate i zatim urliču od sreće zajedno s njim, neretko im je išao na živce, ali Mladena Delića su svi voleli. On je apsolutni šampion u greškama, takozvani “Mister Lapsus” ali svejedno šarmantan, naš, narodski čovek. O njemu je jedan kritičar s pravom napisao: “Svideo se ili ne, Mladen Delić je ličnost koja je izborila sebi pravo da bude ono što jeste ili što hoće da bude i da nas uvek intrigira. Zar to ne znači da svoj posao obavljao kako najbolje ume, da zna šta je televiziji – osim slike – još neophodno: da i taj glas što se čuje bude takođe obojen“.

Mladen Delićfoto: preentscreen/Youtube

A drugi, opet nepotpisani, TV-kritičari, polemišući sa svojim kolegama – koji su sasvim ozbiljno optužili Delića da je za vreme prenosa super-važnog fudbalskog dvoboja Jugoslavija – Španija iz Frankfurta kod gledalaca izazivao “predinfarktna stanja” – o njegovom je poslu rekao: “Kao komentator identifikovao se sa milionima gledalaca pored malih ekrana, njegove su reči bile naše reči, njegova nadanja i naša nadanja, njegove strepnje naše strepnje, njegova iskrena radost naša radost. Delić je reporter s nervom, on se uzbuđuje, bučno reaguje, on je s nama u sobi, kraj malog ekrana, on je deo nas.”

 

Delić je pasionirani statističar te beleži sve i sva (nekad je bio jedan od najmarljivijih atletskih statističara: da ste mu potražili spisak pet stotina najbržih ljudi na svetu u trčanju na 400 metara – odmah biste bili usluženi!) zapisivao je, između ostalog, i svaki svoj prenos.

Mladen Delićfoto: preentscreen/Youtube

Ovo što ću vam reći nije parola: za svaki nastup bez obzira jesu li to usmene novine u nekoj školi ili kasarni ili pak finale prvenstva sveta u fudbalu, zaista se najsavesnije spremim. A podatak valja znati iskoristiti u pravom trenutku, inače, jao majko…

Slušalac, a još manje gledalac: ne oprašta! Potreban je poseban jezik, kratke rečenice… U mom poslu ne možeš popraviti propuste: tu nema gumice ni vraćanja trake… To pričate, a izabrali vas za mistera Lapsusa?

 

Jao onome ko nije pogrešio. Konačno, ja se ne ljutim na to zvanje… I to je nešto… Ovo ne kažem ja, ali čujem od drugih, poglavito od fudbalera: kažu, Delić ne voli fudbal, Stalno kudi fudbalere…

Mladen Delićfoto: preentscreen/Youtube

Koješta! Pa i ja sam igrao fudbal u detinjstvu sinjskog Junaka, a moj brat Svemir – Cico, on je bio u Dinamu i Hajduku izvrstan defanzivac… U komentarima se borim protiv devijacija u sportu bez obzira na to da li je to fudbal, vaterpolo ili boks… Ali pošto je fudbal kod nas najomiljeniji, onima koji me slušaju čini se da sam posebno oštar prema tom sportu. Kažem vam: nije bitno. Povučeni ste, a znamo da ste veseljak u društvu, rado zapevate…

Takav sam kad se okupim. Volim melodiozne šlagere, dalmatinske klape, starogradske pesme… Volim i zapevati… Uopšte, mislim, da sam društven. Često čujem kako o novogodišnjim praznicima komentarišete skijaška takmičenja iz Austrije i Nemačke.

 

Kako je Mladenova supruga podnosila njegovo odsustvo?

Da budem do kraja iskren, na početku joj je bilo teško, žalila se. Javio bih se u ponoć telefonom, rekao joj nešto lepo… Ali sreća moja što razume i mene i moj poziv. Inače taj brak ne bi tako dugo i stabilno opstao.

Mladen Delićfoto: preentscreen/Youtube

Mnogi ga citiraju u govorima ili novinarskim tekstovima, a Delić ističe:

Kad sam uzviknuo “Ljudi moji, je li to moguće!?” ili “Pa to je ludilo!”, nisam znao da ću to izreći. Izletelo je iz mene i gotovo! Ili u Zagrebu, kad smo igrali s Talijanima 1978, a oni poveli s 1:0.

“Tada je Safet Sušić dao tri gola zaredom. Safet Sušić, fudbalski heroj naših dana: Sve sam to znao i kao dete (1979) Uzbudio sam se i bio veoma radostan. Nisam izdržao i počeo sam govoriti u mikrofon: “Safete, Safete, raduju se tvoj otac i majka…” Izletelo je iz mene i gotovo! A onda me obuzela nelagoda i sinulo mi je: jesu li mu roditelji živi? Joj meni, majko moja! I dok je utakmica trajala, neprestano sam razmišljao jesam li rekao glupost. Nema gumice za brisanje, reči su otišle u eter. Nakon utakmice raspitivao sam se kod svakoga: jesu li Sušićevi roditelji živi? I sreo sam Bosanca, Safetovog poznanika, koji mi je potvrdio da su živi. Od sreće sam ga pozvao na gemišt!”

Iako je poznavao mnoge vrhunske sportiste, ni sa kim nije bio blizak. Tako nije mogao pasti pod njihov uticaj. Mogao je prenositi objektivno.

Dok je još radio, Delića je pogodila teška nesreća

Poginula mu je supruga Marija. Samo mu je rad pomogao da savlada bol i prebrodi gubitak žene. Sa njom je otišao i deo njegovog života. Bio je u godinama kad je prava tragedija ostati bez supruge. Nadao se da će nekoga sresti, s kim će biti do kraja života. Jer i Mladen je osećao da čovek, kako stari, sve više oseća potrebu da ima nekoga uz sebe. Srećom, imao je ćerku, pa ipak nije sam. Dok je supruga Marija bila živa sa njom je otkrio zabačenu uvalu na otoku Braču, gde je pre dvadesetak godina podigao vikendicu. Kad ju je počeo graditi, govorili su mu da je pustinjak, a danas je u borovoj šumi i okolini već desetak kuća. Romantična Delićeva duša odvela ga je u tu uvalu. Svake godine je provodio onde četiri najtoplija meseca.

Vraćajući se u Zagreb posada našeg aviona DC-9 predala mu je običan JAT-ov fascikl na kojem je pisalo: “Druže Deliću, nije važno kolika je penzija, već koliko se dugo prima.” U fasciklu bili su raspored letenja i vrećica za povraćanje!

Odbio je da mu prijatelji i suradnici na zagrebačkoj televiziji pripreme oproštaj uoči penzije.

Ali, nije mogao sprečiti novinare na završetku zimske Olimpijade u Sarajevu da se s njim oproste. Za njega bio je to tužan rastanak. Okupili su se novinari iz svih jugoslavenskih televizijskih centara.

 

– Zastao mi je glas u grlu – seća se Delić.

– Nisam mogao govoriti, šta mi se dogodilo prvi put u karijeri. Spasio me Dragan Nikitović, koji je preuzeo reč i rekao da odlazim, da se rastajemo…

Bio je to za mene tužan i pomalo setan trenutak. Nije mi bilo lako.

Mladen Delićfoto: preentscreen/Youtube

“Dirljiv oproštaj pripremili su mi kolege u “Beogradskoj hronici”. Odlazeći u Zagreb, čak me kamera pratila na aerodromu. Na ulazu u avion oprostio sam se od Beograđana, rekavši im da ih lepo molim da mi oproste za sve moje lapsuse. Kad je avion bio visoko u vazduhu, javio se kapetan Avramović i rekao: “Poštovani putnici, nije običaj da vam se obraćam, ali večeras s nama leti Mladen Delić koji odlazi u zasluženu penziju.”

Još je o meni rekao nekoliko lepih reči, a onda su ljudi aplaudirali. Takvi trenuci se pamte.

Za dobrovoljni radu u sportu i ostvarenju u sportskom novinarstvu primio je brojna priznanja. Umro je 22. februara 2005. godine, a sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Izvor: Stil/Jugopapir