Vaspitaciča sam. Kod mene u grupu išao je dečak iz Zvečanske.

Na dan njegovog rođendana, sa decom i koleginicama, organizovali smo mu proslavu u vrtiću.

Jedna koleginica je svirala na klaviru, a deca iz celog vrtića pevala su mu “Danas nam je divan dan”. On je bio toliko uzbuđen i zbunjen da me je sve vreme stiskao rukama oko vrata i nogama oko struka, a obraz je zalepio uz moj da ne bi gledao u decu.

Imao je osmeh od uva do uva.

Ne znam kako sam preživela…

A onda, na moje pitanje “šta želiš da ti kupim za rođendan” (iako to inače nije praksa da vaspitači rade, ali ovo je ipak malo drugačija priča) on je odgovorio – žvaku.

Ne dve, ne šest… jednu jedinu žvaku!

Samo su mi kroz glavu prošle slike dece koja lome svoje igračke od par hiljada dinara. I ne žele ih jer su stare.

E tad nisam izdržala više, i plakala sam kao nikad u životu.

Izvor: Zelena učionica