"ZNAM ZAŠTO JOVANKA I TITO NISU IMALI DECU - OVO JE ISTINA": Sestra Nada je sa njima živela 25 godina u sobi do sobe

Ispovest Nade Budisavljević, rođene sestre Jovanke Broz o tome kako joj je sestra saopštila da se udaje za Tita, do toga zašto par nije imao decu

Foto: Pinterest Foto: Pinterest

Nada Budisavljević je bila rođena sestra Jovanke Broz, koja je veći deo života bila razdvojena od sestre. Naime, nakon što su im roditelji mladi umrli, Nada i njihova treća sestra Zora, uglavnom su živele u internatima, sirotištima i domovima.

Nada je diplomirala engleski i italijanski jezik i svetsku književnost, a radila je kod Tita kao bibliotekar.

Sa Jovankom i Titom živela je u Užičkoj 15 dugi niz godina i za to vreme nikad nije govorila o privatnom životu svoje sestre i zeta.

  

"Pod jedan, to su bile njihove tajne. Pod dva, to je tako bilo da se o stvarima koje se dešavaju u toj kući ne govori. Mislim da su postojale negde neke klauzule, neki ugovori, da ako se neko primi u službu kod Tita i Jovanke, o njihovom privatnom životu se ne govori. I potpisuje se takav ugovor. Ja nikad nisam potpisala takav ugovor, niti je to od mene traženo. Ali ja sam toliko bila dugo sa njima i toliko uz njih, da sam znala da se o tim stvarima ne priča", ispričala je Nada.

Međutim, u knjizi objavljenoj 2015. godine, pod naslovom "Nada Budisavljević: Moja sestra Jovanka Broz", Nada je ipak otkrila neke veoma važne činjenice iz života Maršala i njegove supruge.

"Nakon što nas je, posle rata, Jovanka pronašla u dva sirotišta, Zora i ja smo došle u Beograd i živele u jednoj sobi u Užičkoj 16.

Mi smo znale da Jovanka radi kod Tita i to nam je bila velika čast. Ali mi nismo znale da između njih bilo šta postoji. Niti nam je ikada pričala o tome. Nije nam pričala da li je imala nekog drugog momka. Ona je to čuvala za sebe. Bila je lepotica, ali nikad se nije razmetala ni sobom niti svojom lepotom. Ni na kraj pameti joj nije bilo da priča da joj se neko udvara ili tome slično.

Ona je Zori i meni jednog dana, 1952. godine, saopštila da će se udati za Tita. Nas dve smo zanemele na isti način na koji smo zanemele kad nam je saopštila da nam je brat umro. To je bilo kao da nam je saopštila da će se udati za Svetog Petra. Ili da će se udati za Gospoda Boga. Jer Tito je tada bio ikona za sve nas, pa i za nju.

I ja sam uvek govorila da se ona udala za svoju ikonu. A za nas je isto tako bio ne živ čovek - nego pojam. I kad nam je to saopštila, nas dve ništa nismo rekle. Otišle smo u šetnju. Izašle smo od Topčiderske zvezde naniže. Te njene reči Zora i ja smo shvatile kao da ćemo sada opet morati da se vratimo u dom. Zacenile smo se od plača.

I Tito nas je posle toga pozvao. I to nas je pozvao zvanično u goste, preko Jovanke. I ona je bila prisutna. Imale smo ogromnu tremu. A on je u životu imao takav dar da ljude koji su imali tremu pred njim na neverovatan način relaksira i da ih nekako oslobodi te treme.

 

Pod jedan, on se nama obraćao kao odraslim osobama. Ja znam da nam je nudio vino da pijemo. Ja ga gledam, pa ko mi to još nudi? Gledam i ne verujem, meni to nikada niko nije nudio. Onda nas je pitao šta mi mislimo o nekim stvarima. Ja sam bila zapanjena jer nikada me niko nije pitao šta ja o bilo čemu mislim. Tito je bio prvi koji me je pitao šta mislim. I ubuduće, on je često znao da me pita šta mislim o nekim stvarima, naravno ne o politici, nego o nečemu što se dešavalo tu oko nas. Tada nam je pokazao i svoju sobu i svoj kabinet u Užičkoj 15, na prvom spratu.

Tu smo i jeli, u tom kabinetu. Nismo išli dole u onu veliku trpezariju. Onda nam je rekao da se u našem životu ništa neće promeniti, da ćemo živeti isto onako kako smo i do tada živele, samo da će sada i on brinuti o nama pored Jovanke," piše Žena.rs

"I tako je to i bilo. Mi smo i dalje živele u istom stanu, a troškove našeg izdržavanja sad je snosio on jer je Jovanka demobilisana i nije više radila.

Zora i ja se vraćamo iz Užičke 15 potpuno umirene. U našem životu se ništa neće promeniti. Imamo utisak o njemu da je jedan mnogo fin čovek. Odjedanput je Tito od tog idola i te ikone postao jedan mnogo fin čovek, topao, ne bih rekla običan čovek, ali jednostavno drag čovek.

Jovanka Broz, Tito i Jovanka, Josip Broz Titofoto: Sven Simon / United Archives / Profimedia

On je mene baš voleo. Bila sam njegov član porodice. Jer sam stalno tu bila. U početku je voleo više Zoru, to se jasno videlo, jer je Zora bila njegov tip mlade devojke, a ja sam bila onako, za po kući.

Ja znam da je on mene voleo zbog načina na koji sam ja bila posvećena Jovanki, kao što je Jovanka bila posvećena njemu. On je jako cenio tu moju privrženost i tu moju nesebičnu pomoć. On je to u meni cenio i bilo mu je drago zbog toga.

Tita sam doživljavala kao oca. Zato što smo mi bile suviše mlade kad smo došle. Ja sam u njemu videla oca, koga sam rano izgubila, jer je on de fakto bio taj koji nas je izdržavao od Jovankine udaje, dok ja nisam primila svoju prvu platu.

 

 

 

On nas je primio kao Jovankinu decu otprilike. Kao da smo joj bile deca. On nas je tretirao kao odrasle, za divno čudo. I ja sam njega ceo život doživljavala kao oca. I nikada nisam promenila odnos prema njemu.

A znam i da je on kasnije bio jako ponosan na mene, na to što ja predajem u školi jezika za oficire. I to je stalno govorio i isticao - kako ja učim njegove oficire engleski jezik.

Jovanka Brozfoto: Vladimir Akimov / Sputnik / Profimedia

Odluka da se uda za Tita za Jovanku je bila veoma teška odluka. Ona je imala i nas. I njoj je to bilo opterećenje. A znala je i kakvi su njegovi porodični odnosi.

Ali nama nikad nije pričala kako je započela ta ljubav. Ni on ni ona nikada o tome nisu rekli ni reč. Ja sam dvadeset pet godina bila uz njih. Svakodnevno. Nikada nijedno od njih o tome nije govorilo. Oni su bili ljudi starinskog kova i to je bilo njihovo, o tome se nije pričalo, ja o tome nisam pitala nikada.

Samo sam videla da se jako puno vole i da jako puno poštuju jedno drugo i da su jako, jako potrebni jedno drugom.

Kad je prihvatila taj brak, to je bilo rešeno i o tome se nije pričalo. Nije pričala ni o venčanju. Znam samo da su kumovi bili Ranković i Gošnjak.

 

 

 

Mi na venčanju nismo bile. To je sve urađeno u najužem mogućem krugu. To je bilo nešto vrlo intimno, od toga se nije pravio nikakav veliki događaj, nikakvo slavlje, nikakva pompa.

Ona se udala za svoju ikonu i do kraja života za nju nije postojao niko drugi sem njega. Čak ni u njenim mislima. Ni na koji način.

Jovanka Brozfoto: Rublič Jiří / ČTK / Profimedia

Ja mislim da se Jovanka nakon udaje ni u čemu nije promenila. Pedesetdruge, pedesettreće godine, mi smo se preselili iz sobe u Užičkoj 16 u stan u Užičkoj 9. To je bio stan koji je Jovanka dobila i koji je posle vratila kad se Zora udala. Jovanka je smatrala da nije u redu da ja sama budem u tolikom stanu dok drugi ljudi nemaju gde da žive. Tako sam ja prešla da živim s Titom i Jovankom u Užičku 15.

Najverovatnije da je njena dobrovoljna odluka bila da nemaju dece. Jer bi to Titu u tom trenutku moglo da naškodi. Kažem, najverovatnije, jer ja to ne znam.

Njena žrtva je bila kompletna za njega. Ona se od samog početka stavila u službu njemu kao neko ko je posvećen, kao opatica koja se posveti svojoj religiji. Ona je amortizovala svaki udarac koji je bio namenjen njemu. I onda je glumila da je mnogo jača nego što je bila. Delovala je kao kremen-kamen, kao žena stena. I to se kasnije zloupotrebljavalo."

(Delovi iz knjige "Nada Budisavljević: Moja sestra Jovanka Broz")

Izvor: Stil