"Kada je najteže, najbliži će biti pored vas", tako je na papiru, ali ako ušetate u bolnicu u Beogradu, videćete da je praksa potpuno drugačija.

A ne samo da je drugačija, nego se ona važna "ljubi bližnjeg svog" gazi tako surovo - da sve i da ste se zdravi nekim slučajem našli u bolnici, razboleli biste se od tuge gledajući prizore nemarnosti i nebrige.

Supruga i muž

Okrenula sam se i ugledala ženu na stolici koja je jedva disala. Izgledala je kao da će svake sekunde izgubiti svest.

Bledilo i podočnjaci na njenom licu i laiku kažu da nešto ozbiljno sa njenim zdravljem nije bilo u redu.

Sedela je pored supruga i počela da "pada".

"Ne mogu", jedva da je rekla.

"Šta ti je? Šta ti je?", rekao joj je malo zabrinuto, ali daleko više sa prekorom. Kao da žena nije smela da se oseća loše.

Više je obraćao pažnju na to kako će ljudi reagovati nego da pomogne supruzi.

Rekao joj je, pošto nije mogao da je gleda takvu, da ustane i legne. SAMA JE USTALA I NEKAKO SE DOVUKLA DO KREVETA.

Kako su baš u tom času nailazili lekari i medicinsko osoblje, rekla sam im da ženi nije dobro i da joj pomognu.

"Divnog" muža sam srela još jednom u ordinaciji. Ne znam, verovatno je trebalo da mu nešto kažem.

Nadam se da je "njegova" supruga bolje. Dobro je da se lekari ne čude kada je nekome loše.

Bračni par i rođak

Još jedno bledo lice bilo je u čekaonici. U pidžami i kućnim papučama, a nije se radilo o bolničkom pacijentu. Znači, hitan slučaj doveo ga je lekaru.

Nije progovorio nijednu reč. Ali je imao takav pogled da u trenu shvatite da ona je dobro poznata "samo da sam zdrav" ISTINITA PO SVAKOM SLOVU.

Mučio se i sa disanjem. Žena koja je bila sa njim i donekle je pazila na njega. Ali nedovoljno.

Njen suprug baš nimalo. U pauzi čekanja struje (da, struja je nestajala te noći u bolnici pa su se izveštaju pisali ručno i usput neki i "pomešali") i prozivanja sledećeg imena, žena i suprug, "brižni rođaci", igrali su igrice na mobilnim telefonima.

Kada im je saopšteno da se sa bolesnim rođakom vraćaju kući, bili su toliko razočarani.

Ali ne zato što žele da u bolnici on dobije bolju negu, nego zato što će oni morati da brinu o njemu.

U jednom momentu, dvojica muškaraca su ostala sama u hodniku. Onaj vidno narušenog zdravlja pokušavao je da nekako dođe do klupe. Onaj drugi nije se ni pomerio, samo ga je gledao - nisam neko ko voli da gura nos i oči u tuđe stvari, ali ja posmatram ljude oko sebe, INTERESUJU ME, primećujem ih i videla sam da ga je gledao sa gađenjem i prezirom.

Čula sam jednom i ne želim da se posebno prisećam kada sam to čula i kojim povodom, da bolesni ljudi nekad porodici postanu teret.

Tužne li slike iz bolnice.

I tužnih li reči: "Ne znam da li uzima taj lek", koje je žena rekla doktorki na njeno pitanje o KLJUČNOM leku njenog rođaka.

U čekaonici su bili i brat i sestra čija majka verovatno ma upalu pluća. Ne znam, uvek kada bi se neko moj razboleo i kada bismo se nalazili u bolnici, ja jednostavno nisam mogla da se smejem.

Oni nisu mogli da prestanu.

Bilo je i unuke sa dekom, koja se sa neverovatnom pažnjom interesovala za njegovo zdravlje i sina sa majkom, koji se trudio da ona što pre dobije adekvatnu pomoć.

Dok sam izlazila iz bolnice, samo sam se pitala: "Kako", "Zbog čega?". Ne znam da li je dobro što me negativni primeri iz ove reči i dalje šokiraju.... Pretpostavljam da jeste.

Ali najviše sam se pitala kako je "onoj supruzi" i "onom rođaku" kada se vrati kući, onako bolesni, okruženi "ljubavlju"?

Prestravila me i sama pomisao na ova pitanja. O odgovorima nisam mogla dugo da razmišljam.

Izvor: Žena Blic