Autor: Katarina Đorđević

Pat­nja je sa­stav­ni deo ži­vo­ta, a glav­ni uzro­ci pat­nje u sa­vre­me­nom sve­tu su strah, po­hle­pa i kri­vi­ca. Osnov­na po­tre­ba svih ljud­skih bi­ća je­ste da se ose­ća­ju si­gur­no, a ve­li­ki br­oj oso­ba da­nas stra­hu­je za svoj ži­vot. Raz­lo­ga za strah ima pre­gršt – svu­da u sve­tu ja­ča­ju de­sni­čar­ski po­li­tič­ki po­kre­ti, a pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na ima­ju ose­ćaj da ni­su že­lje­ni.

Iako ži­ve na tlu Ame­ri­ke vi­še od 500 go­di­na, Afro­a­me­ri­kan­ci ose­ća­ju da tu ne pri­pa­da­ju i da su gra­đa­ni ni­žeg re­da. Ba­rak Oba­ma je od Be­le ku­će na­pra­vio dom za sve ra­se, ali njen sa­da­šnji sta­nar vo­di sa­svim dru­gu po­li­ti­ku, sma­tra dr Sal­man Ah­tar, pr­o­fe­sor psi­hi­ja­tri­je na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu „Dže­fer­son”, ana­li­ti­čar Psi­ho­a­na­li­tič­kog cen­tra Fi­la­del­fi­ja i autor pla­ne­tar­no po­pu­lar­nih knji­ga „Psi­ho­lo­gi­ja pat­nje”, „Psi­ho­lo­gi­ja do­bro­te” i „Psi­ho­lo­gi­ja zla”.

Dr Ah­tar bio je gost Be­o­gra­da na upra­vo za­vr­še­noj kon­fe­ren­ci­ji Evrop­ske fe­de­ra­ci­je psi­ho­a­na­li­tič­kih psi­ho­te­ra­pe­u­ta, ko­ja je odr­ža­na u orga­ni­za­ci­ji Dru­štva psi­ho­a­na­li­tič­kih psi­ho­te­ra­pe­u­ta Sr­bi­je. U raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” go­vo­ri o ko­re­ni­ma pat­nje u sa­vre­me­nom dru­štvu i ob­ja­šnja­va zbog če­ga ve­ru­je u ljud­sku do­bro­tu.

U svo­joj knji­zi „Psi­ho­lo­gi­ja pat­nje” pi­še­te da je po­hle­pa je­dan od glav­nih uzro­ka pat­nje u sa­vre­me­nom sve­tu.

Po­tro­šač­ka psi­ho­lo­gi­ja odav­no je pre­šla gra­ni­ce za­pad­nog sve­ta i su­ve­re­no se ši­ri ce­lom pla­ne­tom. Ka­pi­ta­li­stič­ka kul­tu­ra stal­no usa­đu­je ne­za­do­volj­stvo zbog ne­po­se­do­va­nja stva­ri – ka­da na­kon na­por­nog da­na sed­nem u fo­te­lju da po­gle­dam te­le­vi­zi­ju, na njoj ću od­mah vi­de­ti re­kla­mu za ve­ći i bo­lji te­le­vi­zor. Od­jed­nom, ja ko­ji sam bio kom­plet­no sre­ćan sa svo­jim te­le­vi­zo­rom, po­sta­jem ne­sre­ćan jer ne­mam ve­ći i bo­lji ekran. Tr­ži­šte auto­mo­bi­la stal­no iz­ba­cu­je no­ve mo­de­le ko­ji se me­đu­sob­no ne­znat­no raz­li­ku­ju da bi ih lju­di stal­no ku­po­va­li. Ka­da sam pre de­set go­di­na od­lu­čio da ku­pim no­va ko­la, že­leo sam ma­li grad­ski auto­mo­bil, ali mi je moj ame­rič­ki pri­ja­telj re­kao: „Mo­raš da ku­piš ’mer­ce­des’! Ako vo­ziš ma­li auto­mo­bil, mi­sli­će da si si­ro­ma­šan i ne­ćeš ima­ti no­ve pa­ci­jen­te jer lju­di da­ju no­vac oni­ma za ko­je mi­sle da im no­vac ne tre­ba.”

Ame­rič­ki psi­ho­log Gor­don Ol­port go­vo­rio je da je čo­vek to­li­ki pr­o­iz­vo­đač da pr­o­iz­vo­di čak i svo­je po­tre­be.

Ce­la in­du­stri­ja mar­ke­tin­ga ra­di na to­me da nas ube­di da nam tre­ba­ju stva­ri ko­je nam za­pra­vo ne tre­ba­ju. Da­ću vam pri­mer – pre tri go­di­ne ku­pio sam no­vi mo­bil­ni te­le­fon. Od ta­da su iza­šla tri no­va mo­de­la i me­ne stal­no bom­bar­du­ju re­kla­ma­ma da ku­pim no­vi­ji mo­del jer on ima bo­lju ka­me­ru, ja­ču me­mo­ri­ju, ta­nji ekran, ali me­ni sve to ne tre­ba i ne­ću ku­pi­ti no­vi te­le­fon dok se sta­ri ne po­kva­ri. Me­đu­tim, moj sin že­li sve što je naj­no­vi­je – on ima ko­la ko­ja vre­de 125.000 do­la­ra i stal­no raz­mi­šlja da mu tre­ba ne­što no­vo i ja­če. Ma­šta o „lam­bor­dži­ni­ju” od 300.000 do­la­ra.

Za raz­li­ku od Fr­oj­da, ko­ji je imao pri­lič­no su­mor­no mi­šlje­nje o ljud­skoj pri­ro­di i tvr­dio da je ve­ra u do­bro­tu „zla ilu­zi­ja”, vi ve­ru­je­te da su lju­di do­bri. Šta vas či­ni op­ti­mi­stom u sve­tu u ko­me se sva­ki dan de­ša­va­ju te­ro­ri­stič­ki na­pa­di, ma­sov­na ubi­stva i pret­nje no­vim svet­skim ra­tom?

Ja mi­slim da ljud­ska bi­ća ima­ju po­ten­ci­jal da bu­du i do­bra i lo­ša. Vo­lim da ko­ri­stim kla­vir kao me­ta­fo­ru jer on mo­že da pr­o­iz­vo­di i lo­šu i do­bru mu­zi­ku u za­vi­sno­sti od to­ga ka­ko svi­ra­te na nje­mu. Ako ne­ko zna da svi­ra, kla­vir će da­ti fan­ta­sti­čan zvuk, ako ja poč­nem da svi­ram to će bi­ti ka­zna za uši. Ali, mo­ra­mo ima­ti na umu da se i do­bra i lo­ša mu­zi­ka na­la­ze unu­tar kla­vi­ra.

Mno­gi psi­ho­lo­zi sma­tra­ju da je op­ti­mal­na do­za pat­nje neo­p­hod­na da bi se de­te raz­vi­lo u kva­li­tet­nu lič­nost.

Ne­ka vr­sta pat­nje i raz­o­ča­re­nja – je­ste. Ka­da ste de­te, mi­sli­te da su va­še že­lje za­po­vest za ro­di­te­lje. Ako vam ro­di­te­lji da­ju sve što po­že­li­te, po­sta­je­te le­nji, aro­gant­ni i ne­mo­ti­vi­sa­ni za rad i uče­nje. De­te mo­ra da od­ra­sta uz „da” i „ne”. Ako se de­te igra lop­tom i ona od­le­ti na uli­cu, ro­di­telj mo­ra da ka­že: „Ne smeš da po­tr­čiš za lop­tom”, jer će ono po­gi­nu­ti ako is­tr­či na uli­cu. Sva­ko de­te tre­ba da ima gra­ni­ce. „Ne” je neo­p­hod­no da bi de­te na­u­či­lo gde su mu gra­ni­ce, da bi na­u­či­lo da de­li i shva­ti da po­sto­je dru­gi lju­di či­je su po­tre­be jed­na­ko va­žne.

Od če­ga za­vi­si da li će de­ca od­ra­sti u do­bre ili lo­še lju­de?

Pre sve­ga od pri­su­stva ili od­su­stva ro­di­telj­ske lju­ba­vi – pr­vo maj­či­ne, on­da oče­ve, bra­će i se­sta­ra, de­ke i ba­ke… Ako smo vo­lje­ni, do­la­zi­mo do za­ključ­ka da smo vred­ni, ko­ri­sni i do­bri.

Ka­da de­te na­u­či da pli­va ili vo­zi bi­cikl, ono će od­mah iz­go­vo­ri­ti re­če­ni­cu: „Ma­ma, gle­daj me”, jer že­li ver­bal­nu na­gra­du. Ako od ro­di­te­lja do­bi­je po­hva­lu za svoj trud, ono od­ra­sta u uve­re­nju da je sprem­no za ve­li­ka de­la. Ka­da ohra­bru­je­mo de­te da či­ni do­bra de­la, ono od­ra­sta u do­brog čo­ve­ka.

Izvor: Politika