Piše: Vladimir Đurić
„Sine, vrata ove kuće su ti uvek otvorena. A bude li te ikad takao onaj tvo, samo dođi, pogledaj me i zagrli. Ne moraš mi nista reći, slomiću mu svaku kosku u telu“, reče moj automehaničar pre neki mesec pričajuci o ćerki pred udajom.
Ćelav, neobrijan, gojazan, u prastarom kombinezonu skroz uflekanom od ulja, sa crtom od znoja i prašine po sred čela i „zakrvavljenim očima sa dušom“…
Veliki sam fan psihoterapije…
Obožavam sve što ima veze sa njom…
Kongrese, seminare, edukacije i radionice…
Predavanja, filmove i stranice na internetu sa tom tematikom…
Međutim…
Najviše volim što se pomenuta nauka ili možda „tajna veština“ može naći svuda, u svakoj ljudskoj interakciji ili mestu…
U filharmoniji, pozorištu, kafani, šetalistu, košarkaskom terenu…
Pa i u automehaničarskom kanalu…
Dok otac koji je tu ostavio svoje najbolje godine da bi prehranio i iškolovao svoje čedo, drzi predavanje o vaspitavanju ćerki…
I nema tog profesora univerziteta i knjiškog moljca koji bolje poznaje materiju i ko je učio sa više razumevanja - ljubav i odanost prema porodici, cucajući to pile s njegovim očima u rukama crnim od ulja nakon 12 časovnih smena u kanalu…
Šta mislite…
Da li će ta devojčica biti maltretirana?
Da li će trpeti psihičko i fizičko zlostavljanje u braku?
Da li će misliti da nema spasa, propiti se i navući na tablete?
Da li će razviti paniku, hipohondriju ili neku psihosomatsku bolest?
Levitirajući između pakla u braku i pakla osude od strane svoje sopstvene porodice ili društva…
Ili će shvatiti da NE MORA da ostane u tom braku…
Da ima alternativu...
Da ima taju…
Bez svih zuba…
Ali sa velikim srcem, ogromnom dušom i još većim rukama koje će je braniti od svega i svačega.
A čim ne mora,
To je sasvim drugi padež…
Njena sreća je tada samo njena stvar,
I zavisi od njenih ličnih preferencija.
Ali zato njena tuge,
Uvek ima s kim podeliti.
A tuge koje se dele,
I nisu toliko strašne…
