Pre neki dan sam prisustvovala roditeljskom sastanku od mog starijeg sina. Vaspitačica nas je pozvala da bi nas obavestila kako su se deca ponašala u vrtiću tokom godine, kako su provodila vreme, šta su naučili itd.

– ‘Samo da znate, vaša deca su zlatna. Jedna od najmirnijih i najboljih grupa ovde u vrtiću. Iako su u jaslicama, sami se oblače, svlače, idu na nošu, sami jedu, uglavnom su tihi. Starija deca mnogo više galame od njih.’

Mi mamice se samo zagledamo da nismo promašile grupu. Jel to ona priča o mom detetu, koje neće da izađe napolje dok ga ne obujem? Ako odbijem, odmah počne da plače, dok se mama ne sažali i popusti. Onom, koje još uvek koristi pelenu, jer neće ni za živu glavu da kaže kad mu je vreme za nošu. Koje uglavnom odbija samo da jede, jer je slađe ručkati u maminom krilu.

– ‘Moj se malo drugačije ponaša kod kuće, u stvari potpuno drugačije’. I moj! I moj!, čuje se sa svih strana. ‘Šta da radim da me sluša kao vas?’, pitam vaspitačicu.

– ‘Dobro, deca se i inače drugačije ponašaju kad nisu sa roditeljima – uglavnom su bolja’, osmehuje se vaspitačica, ‘ali nemojte im dozvoljavati da prelaze granicu i držite se toga.’

To znam i ja, mislim se u sebi. Kad bi bilo tako jednostavno…

Vraćam se kući ohrabrena novim saznanjima i odlučujem odmah da delujem.

-‘Deco idemo napolje!’. Odmah dotrčavaju kao rakete. Nikad im ne moram dva puta ponoviti kad treba ići napolje. Obuvam mlađeg, stariji se buni hoće i on.

– ‘Izvini sine, moraš sam da se obuvaš. Bila sam danas kod vaspitačice i strogo mi je zabranila da te oblačim i obuvam. Kaže da u vrtiću sve sam radiš.’ Očekujem neprijatnu reakciju koja para uši, ali izostaje. Samo me je pogledao i obuo se u sekundi! Meni više vremena treba da ga obujem! Čak sam pomišljala da mu je možda teško da se sam obuva, kao još uvek je mali.

Dok šetamo, vrtim film kad sam postala tako popustljiva. Znam, kad je stigla nova beba u porodicu. Počela sam da idem linijom manjeg otpora, jer nisam imala ni energije ni vremena da sprovodim disciplinu. Naravno, grizla me je i savest, jer nisam više mogla toliko da mu se posvetim. Tako da sam počela da ga mazim i da mu popuštam više nego što je pametno.

Odlučujem za dobro mog deteta da popuštanju stanem na rep. Kad počnem da gubim fokus, setim se one priče o slonu. Dok je bio slonče vezivali su ga za neku šipku u cirkusu, koja mu je otprilike bila teška kao čačkalica kad je porastao. Mogao je treptajem oka da je iščupa, ali to nikad nije uradio. Mirno je stajao uz tu šipku, jer je od malena bio disciplinovan da tako radi. I ako nam je ponekad teško da ne popuštamo pred rastuženim dečjim licima, moramo misliti unapred kakve posledice po dečji karakter će imati naša popustljivost u budućnosti.

P.S. Te iste nedelje smo ostavili i pelene.