Pitanje: "Znači, kažete da devojčica ne mora da bude primorana da radi nešto oko kuće. Ali kako će naučiti da kuva, pere suđe? Da li će joj to znanje "pasti s neba"?

Odgovor: "Uveravam vas da će joj "pasti sa neba". Barem je tako bilo sa mojom kćerkom. Kada je imala tri godine, poređala je igračke, uzela kašiku i hranila ih. Nisam je učila tome, sama je smislila tu igru."

Ako previše opterećujete dete kućnim obavezama, a sve pod parolom "ko će je oženiti ako ne zna ništa" ili "žensko je, mora da zna da kuva", to dovodi do pojave dve vrste ljudi:

1. Protest: "Nisam ti ja dužna da čistim";"Ne zanima me šta imaš da mi kažeš"

2. Nedostatak vere u posao koji obavlja: "Kuvanje nikom ništa nije dobro donelo"

Ovo ste postigli time što ste silili, što ste primoravali da nauči nešto za šta joj nije bilo vreme da uči. Ubili ste je svojim idejama.

Žena ne sme da se odgoji tako da neki posao mora da radi zato što je žena. Ona treba da kuva za svoju decu i muža jedino ako oseća zadovoljstvo, ako je to iz čiste ljubavi.

Ako kćerka gleda u majku koja sa ljubavlju kuva ručak za svoju porodicu, čisti kuću i ulepšava je, ona će to isto raditi kada bude imala svog muža i decu. A kako mi to znamo? Kopiranje, shvatate? 

Kćerka gleda u majku i kopira je. To nam je u genima. To je jače od nas.

Ako vi ne volite da perete suđe ili kuvate, ne naprežite se da dajete primer svom detetu. Ne glumite. Dete sve vidi. Samo budite to što jeste i budite srećne. Devojčica ne mora da nauči da kuva, pere suđe, čisti kuću, ona mora samo da nauči da bude srećna.

A ako je sreća za nju kuvanje, onda će joj to znanje pasti sa neba, verujte nam!

Izvor: Stil