Mnogo mudrih knjiga napisano je o odgajanju dece, ali najkorisnija i najprimenjivija su ona saznanja o vaspitanju  iz ličnih iskustava i iskustva koja čujemo od starijih. 

Ova priča koju nam prenosi Zelena učionica je divan primer koji ilustruje gorenavedenu tvrdnju, a sigurni smo da će vas način vaspitanja naših baka i deka podstaći da razmislite o vaspitanju svoje dece. 

Sećam se da me je baka jednom sa mojim bratom ostavila u kući sa mojim dedom Baka je otišla na par dan i čuvao nas je deda. Vreme je bilo za spavanje, Deda nas je opomenuo da treba da legnemo da spavamo.  Deda je rekao:

– Spavajte,  sutra ću vas probuditi prilično rano. I da se zna, doručak je u devet sati.

Nismo, naravno, obraćali pažnju na njega. Neprestano smo skakali po krevetima, jurili po celoj kući, vrištali i divljali. Zaspali  smo nešto iza ponoći.

Sledećeg jutra deda je   i u 8:30 došao da nas probudi.

– Ustajte deco, doručak je u devet.

“Da, deda, znamo … pa …”

I, naravno, nastavili smo da spavamo. Ustali smo tek oko 11:00, i naš prvi posao je bio da potražimo nešto za doručak. Nismo našli ništa. Svi su proizvodi bili zaključani u starom kuhinjskom ormaru, a ključ je bio je u džepu mog dede. Pokušali smo da mu kažemo da nas je baka hranila pet puta dnevno, ali nije obraćao pažnju na nas.

“Deda, mi smo  li gladni, šta ćemo  jesti?”

– Doručak je u devet.

Sve ovo je rekao i otišao da obavlja svoje svakodnevne poslove. Bili smo ljuti, ali smo pomislili brzo će ručak. Šetali smo i odlučili smo da se prošetamo do reke.

– Deda, igraćemo se pored reke.

– U redu, idite, ručak je u 12.

Na reci je bilo odlično, ali naravno da smo se igrali i kasnili smo pola sata na ručak.

“Deda … hoćemo li jesti?”

“Večera je sedam.”

Već smo bili prilično gladni, a nakon kupanja u reci naš apetit je postao prilično jak. Razmišljali samo šta bismo mogli jesti, i iznenađujuće primetili da su vrata podruma otvorena. Brzo smo zavirili unutra i srećom pronašli dve tegle domaćeg pekmez. Pa, neću da pričam  kako je to izgledalo kad dvojica osmogodišnjaka  prstima halapljivo jedu pekmez iz tegle.

U sedam sati smo se smestili za sto, a deda nam je poslužio  po jedan tanjir  pasulja. Bili smo razočarani..  Moj brat ljutito reče: „Ne jedem pasulj!“ I lagano gurne tanjir u stranu.

Deda je smireno  uzeo  tanjir, samo rekavši:

– Doručak je u devet.

Tada je moj brat  gotovo u suzama rekao:

– Deda, deda, ostavi tanjir, pojećšu .

Sledećeg jutra, u devet sati, moj brat i ja sedeli smo u kuhinji sa obe strane stola i čekali doručak.

Tako nas je odgajao deda. Bez čitanja debelih knjiga, bez povišenja glasa, bez ukora i saveta, bez podizanja ruke da nas udari ili povuče za uvo.

To je bio njegov način vaspitavanja i podučavanja o redu i disciplini. Ove lekcije su nam od danas neprocenjive vrednosti kada već imamo porodice i decu.