Sta­ni­sla­va Pe­šić jedna je od glumica koja je obeležila početak domaće kinematografije. Dramska umetnica ro­đe­na je 7. juna 1941. u Groc­koj. Na filmu je debitovala davne 1961. godine i za ulogu Saše u "Pesmi" Radoša Novakovića nagrađena je na festivalu u Puli.

Nakon toga su se ređale nove role, te je igrala glavne i veće sporedne uloge u filmovima "Medaljon sa tri srca", "Pravo stanje stvari", "Štićenik" i "Kuda posle kiše" Vladana Slijepčevića, "Tri sata za ljubav" Fadila Hadžića i "Bog je umro uzalud" Radivoja Đukića.

Veliku medijsku popularnost donela joj je uloga Olge u TV seriji "Pozorište u kući". pored glumačkog angažmana na platnu i daskama koje život znače Stanislava je radila i kao voditeljka programa za decu na Televiziji Beograd.

- Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­ne (Lji­lja­ne La­šić) - tada je izjavila Staša Pešić

Međutim, ostaje pitanje "Ko je bila Stanislava Pešić kada se ugase svetla pozornice"?

Foto: Printscreen

Detinjstvo

Stanislava je rođena u Grockoj, otac Du­šan bio je za­me­nik jav­nog grad­skog tu­ži­o­ca, a maj­ka Ve­ra pro­fe­sor­ka fran­cu­skog. Svo­je de­tinj­stvo i epizode na Ta­šmaj­da­nu glu­mi­ca je ova­ko opi­sa­la:

- Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma - govorila je.

Va­žna lič­nost u nje­nom detinjstvu bila je ba­ba De­sa iz Za­je­ča­ra, koja je za nju bila iz­vor mudro­sti. O njoj i teškom odrastanju govorila je u svojoj knjizi "De­vet­na­est dru­štve­nih iga­ra".

- Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med.

Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i iz­da­le­ka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba! Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo! A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le ‘me­da i hle­ba’...

Glumački počeci

Kao tinejdžerka je odlučila da se oproba kao glumica, tako se prijavila na audiciju za omladinsko pozorište, koju je uspešno prošla. Pred ži­ri­jem, koji su činili Lju­ba Ta­di­ć i Ve­ra Be­lo­gr­lić, re­ci­to­va­la je "Spa­lje­nu pe­smu" Jovana Jovanovića Zma­ja i mo­no­log maj­ke ko­ja je ubi­la si­na iz "Sve­tog pla­me­na” So­mer­se­ta Mo­ma.

View this post on Instagram

A post shared by Beogradski mesec (@beogradskimesec)

Nakon audicije Lju­ba Ta­dić ju je upi­tao: "Znaš li ti, de­voj­či­ce, ne­što sme­šno?”, a ona mu je od­go­vo­ri­la da ne zna i za­pla­ka­la. "I dok sam pla­ka­la, on mi je na­bra­jao na­slo­ve sme­šnih pe­sa­ma, sve do­tle dok ni­sam re­kla da znam "Otac i sin" Đu­re Jak­ši­ća. Mu­ca­la sam, po­gre­šno na­gla­ša­va­la re­či. Ipak, on je re­kao: Bra­vo, bra­vo! Ali ta pe­sma ni­je sme­šna, ne­go tu­žna! I za sve to vre­me ja sam je­ca­la - govorila je Sta­ša Pe­šić.

Majka tražila da je komisija obori

Ponovo je pokušala da upiše glumu i to u gim­na­zi­ji. Međutim, nije znala da je nje­na maj­ka za­mo­li­la ko­mi­si­ju da je obo­ri. Pi­ta­li su je ko­je se ri­be ga­je u Pre­span­skom je­ze­ru, a ka­da je od­go­vo­ri­la da ne zna, re­kli su joj: "Vi že­li­te da bu­de­te glu­mi­ca, a ne zna­te ko­je ri­be ži­ve u Pre­span­skom je­ze­ru!"

Opaka bolest i smrt

Stanislava je obolela od raka 1992. godine, a svoju poslednju ulogu u drami "Dugo putovanje u noć" hrabro je odigrala u vreme kada je već bila teško bolesna. Dramska umetnica pre­mi­nu­la je 1997. u 56. go­di­ni života, nakon što je izgubila borbu sa opakom bolešću.

Stanislava je iza sebe ostavila dva sina - Peru i Ivana. Njen sin Ivan bio je u petogodišnjem braku sa glumicom Vanjom Ejdus sa kojom ima ćerku.

Jo­van Ći­ri­lov je za­pi­sao ta­da o Staši: "Na­mer­no je ga­ji­la kod se­be ne­ku vr­stu na­iv­no­sti, ko­ju sam uvek shva­tao kao či­sto­tu nje­nog po­gle­da na svet. Iz po­ro­di­ce in­te­lek­tu­a­la­ca po­ne­la je du­bo­ku po­tre­bu da i sa­ma bu­de vi­so­ko­ci­vi­li­zo­va­na i da te­ži da ži­vi u ci­vi­li­zo­va­noj sre­di­ni. U to­me, me­đu­tim, uop­šte ni­je bi­la ri­gid­na. Spa­da­la je u ra­do­sne lič­no­sti. Ta­kva je bi­la u naj­lep­šim go­di­na­ma ži­vo­ta, a ista ta­kva u go­di­na­ma pra­šta­nja od ži­vo­ta."

Oproštajna pisma

Poslednje godine života, tokom borbe sa opakom bolešću, ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu "Devetnaest društvenih igara" koja je objavljena nekoliko meseci pred njenu smrt. U njoj je opisala svoju potresnu borbu sa bolešću, strahove, nadanja, ali i objavila pisma koja je u najtežim trenucima slala svojoj deci.

Izvor: Kurir