Legenda o poslednjem srpskom zmaju poznata je na ovim prostorima, a sve je, prema priči meštana, počelo pred početak Drugog svetskog rata. Tridesetih godina prošlog veka je, prema predanju, u Velikom Orašju živela porodica doseljenika Markovića, sa nekoliko kćeri od kojih se najmlađa zvala Milica. Upravo Milica je postala glavni akter tragične priče koju je zabeležio Mladen Milosavljević, etnolog i antropolog koji se bavi izučavanjem folklorne fantastike.
– Milica se, naime, iznenada razbolela i bivala je sve gore i gore. Tada su meštani primetili da iz dela kuće u kojem ona leži noću izleće plamena buktinja i odlazi ka šumi. Njena braća su krenula da motre na kuću svake noći ne bi li videli stvora. Nekoliko večeri se nije dešavalo ništa, a onda je, u zoru, jedan od braće primetio plameno-zlatnu buktinju sa ovnovskom glavom kako izleće iz kuće i nestaje u pravcu Jaseničkog vrbaka. Braća su odmah krenula putem kojim je prikaza nestala. Po priči meštana, stvorenje je za sobom ispuštalo nekakve zlataste ljuspe, nalik ribljoj krljušti, te ga je bilo lako pratiti. Nakon izvesnog vremena su se iznenadili, shvativši da se tragovi neobičnog stvora završavaju u velikoj staroj vrbi, nedaleko od njihove kuće – priča Milosavljević legendu koju je i sam mnogo puta čuo, budući da je odrastao u tom kraju.
Još jedna tragedija
Slučajnost ili ne, pre desetak godina tokom radova na košenju i raščišćavanju jaseničkog nasipa i okoline, jedan od radnika je, slučajno, delom traktorske kosilice zakačio i oštetio stablo. Ubrzo potom, iako odličan plivač, radnik se udavio u Velikoj Moravi.
Kako bi se izborili, rešili su da zapale drvo. Dok je stablo gorelo, iz plamena se čulo užasno zavijanje, mešavina piske i vrištanja odraslog čoveka. Drvo je izgorelo, a iza njega je ostao samo panj čudnog oblika, nekad dom poslednjem srpskom zmaju. Milosavljević je priču prvi put čuo od Dragomira Lekića, penzionisanog železničara koji je imao šest ili sedam godina kada se ovo dešavalo.
– Neki stariji ljudi u selu su govorili kako nije trebalo spaliti stablo jer je u njemu živeo zmaj, kako zmajevi štite selo od ala i gradonosnih oblaka i kako će porodicu sustići nekakva nesreća. I zaista, nedugo potom, nesrećna devojka je pala u postelju iz koje su je ubrzo ispratili na seosko groblje. Porodica je još neko vreme boravila u selu, a onda nestala u vihoru Drugog svetskog rata, odselivši se negde preko Drine – priča naš sagovornik.
Spaljeno drvo je vremenom dobilo oblik ljudskog lica, koje i daje gleda ka selu, a legenda je s godinama počela da bledi. Ipak, stariji meštani i dalje na čudno stablo gledaju sa strahopoštovanjem, a naš sagovornik objašnjava da su zmajevi neizostavan deo naše mitologije.
– Zmajevi su izuzetno prisutni u našim legendama i generalno su jako zastupljani, mada se ne vezuju toliko za naš folklor – objašnjava on.
Inače, zanimljivo je da niko ne zna kako tačno izgleda sprski zmaj. Iako su vile i druga mitska stvorenja više puta crtana, za zmaja se samo zna da ne izgleda kao Šmaug – već ima ljudski oblik, zavodljive zmijske konture, obavezna, ali skrivena krila. Teško ga je prepoznati među ljudima, često je nevidljiv, a može i menjati oblike: imati telo ptice, glavu kao u ovna ili nalik šaranovoj.
Izvor: telegramvesti/24sata.rs
