Uobičajeni radni dan u ordinaciji, oko 8,30…
Stariji gospodin, od oko 80 godina, ušao je u čekaonicu. Imao je ranu na palcu koju je trebalo pregledati. Odmah je rekao da je u žurbi jer ima sastanak u 9 sati.
Zamolio sam ga neka sjedne i pričeka znajući da će možda proći i više od sat vremena prije nego što će ga netko pregledati. Stalno je pogledavao na sat. S obzirom da nisam imao drugih pacijenata, odlučio sam ga ja pregledati.
Pogledao sam njegovu ranu, i zatim razgovarao s drugim liječnikom te dobio potreban materijal za uklanjanje šavova i saniranje rane. Dok sam sanirao njegovu ranu, upitao sam ga zašto se tako žuri. Bilo mi je to čudno jer stari ljudi imaju dosta vremena za sve ono što žele. Odgovorio mi je da žuri u starački dom na doručak sa suprugom.
Pitao sam ga kako je njezino zdravlje. Rekao mi je da je ona ondje već duže vrijeme i da ima Alzheimerovu bolest. Zanimalo me hoće li se njegova žena ljutiti ako malo zakasni…
Foto: Pixabay
„A VI JOJ I DALJE SVAKOG JUTRA DOLAZITE, IAKO ONA NE ZNA TKO STE?”
Odgovorio je da ona više ne zna tko je on i da ga već pet godina ne prepoznaje.
Bio sam iznenađen i upitao ga: „A vi joj i dalje svakog jutra dolazite, iako ona ne zna tko ste?”
Nasmijao se, potapšao me po ruci i rekao: „Ona mene ne zna, ali ja nju znam…”
Tijelom su mi prošli trnci. Jedva sam suzdržavao suze. Kada je napustio ordinaciju, rekao sam sebi: „Takvu ljubav želim u svom životu”.
Istinska ljubav nije ni fizička, ni romantična. Istinska ljubav je prihvaćanje svega što je bilo, što jest, što će biti, i što neće biti. Najsretniji ljudi ne moraju imati najbolje od svega; oni će napraviti najbolje od onoga što imaju!
Izvor: novizivot
