Jedan od najautentičnijih pesnika domaće književnosti i najveći srpski boem druge polovine 20. veka napustio nas je na današnji dan 1986.

Miroslav Antić otišao je sa ovoga sveta pre više od trideset godina, ali je ostao besmrtan. I danas žive njegovi stihovi, pesme i anegdote, pa se čini da je i Mika tu - slika u svom rodnom Mokrinu, odmara ploveći Tisom ili ispija prvu jutarnju kafu u beogradskoj "Poslednjoj šansi".

Iza ovog "poslednjeg boema 20. veka" ostalo je nebrojano pesama i priča. Mika je živeo autentično i neponovljivo, a tako je i umro, na današnji dan 1986. godine.

U knjizi "Sutradan posle detinjstva" Nemanje Rotara kojem je Mika Antić bio ujak, autor je zapisao i neverovatnu priču koja se zbila neposredno nakon smrti velikog umetnika.

Mika Antić umro je bašti svoje kući u Ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu baš dana kada je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika. 

Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Tada je nastao ciklus predivnih slika suncokreta "boje sunca" koju je Mika dobio mešajući oker sa zlatnim prahom.

I tako je Mika Antić umro sa zlatom na rukama! Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio.

Mika je ležao na odru dok su mu šake svetlucale kao u biblijskoj priči. Na onaj svet pesnik otišao je zlatnih ruku.