Nakon strašne Albanske golgote i izgnanstva naše vlade, vojske i naroda na Krf tokom Prvog svetskog rata na ovom ostrvu se formirala čitava jedna “mala Srbija”. Radile su škole, štampale su se novine, otvarale su se bolnice… Slavili su se Uskrs, Božić i krsne slave, bilo je krštenja, a i po nekog venčanja… Jer, život, koliko god teški uslovi bili, uvek nastavlja dalje!

Snagu i nepresušnu nadu u pobedu naših vojnika zabeležili su bezbrojni novinari, putopisci, ali i saveznički vojnici koji su se susretali sa Srbima tokom Velikog rata.

Jedan od najinteresantnijih zapisa ostavi je general Pijeron de Mondezir, komandant savezničke misije na Krfu. On je zabeležio "vic" koji su srpski vojnici tih dana pričali, a u kojem je najbolje oslikana sva vera i nada u konačnu pobedu, ali i sposobnost da se podnesu i najveće žrtve i da se i posle toga nasmeje – čak i na sopstveni račun.

"Gospod Bog oseti jednoga dana potrebu da se odmori, i reče Svetom Petru da naredi mir i tišinu na zemlji. On je već počeo da svlači obuću leve noge, kad se začu larma.

– Šta je to? – upita Gospod.

– To su Srbi – odgovori Sveti Petar.

– Šta hoće?

– Oni su u ratu sa Turcima.

– Ko je u pravu?

– Pa Srbi, Gospode. Uostalom, vi dobro znate da su Turci nevernici.

– Dobro. Zaštiti Srbe i neka me ostave na miru!

Srbi su potukli Turke… Bog postiže da se potpuno izuje. Začu se nova larma.

– Šta je?

– Srbi, Gospode.

– Opet! Pa šta hoće?

– U ratu su sa Bugarima.

– Pa, Bugari nisu bezvernici. Ko je u pravu?

– Srbi, Gospode. Bugari hoće da im uzmu Makedoniju koju su oni krvlju osvojili.

– Dobro. Zaštiti Srbe, ali neka me jedanput ostave na miru!

Srbi su potukli Bugare i Bog se skoro potpuno svukao, kad se začu još žešća larma nego li pre.

– Šta je? Kazuj brzo, Sveti Petre, jer mi se mnogo spava.

– Gospode, opet Srbi. U ratu su s Austrijancima, Nemcima, Bugarima i Turcima. Ali, Srbi su u pravu.

– To je mogućno, ali naposletku mnogo me gnjave! Pošlji ih do đavola za sada, pa ćeš mi o tome govoriti kad se budem probudio."

Izvor: Alo.rs