Samo da vam kažem: podočnjaci su O.K.

Moji prijatelji, doktori, plastični hirurzi, već nekoliko godina, kad god se sretnemo, prijateljski me savetuju da operišem podočnjake. Ali, meni tako nešto ne pada na pamet. 

Ako je samo to, kažem, neka bude samo to!
Prvo i prvo: podočnjake su imale Simon Sinjore i druge lepotice i to im ništa nije smetalo, naprotiv! 

Drugo, podočnjaci se uopše ne vide kad se smejete. Osmeh je provereni, najbolji fejslifting.

A treće, podočnjaci su autobiografija. Skup svega što sam videla: onoga u šta sam zurila, onoga čemu sam namigivala, onoga na šta sam u neverici treptala. Podočnjaci su, takođe, skup svih mojih smehova, i suza i neprospavanih noći, briga i radosti, oni su takođe neka vrsta mog vinskog dnevnika, i mojih kafa, i sunčanja na morima ovim i onim, oni su priča o mojim migrenama, sekiracijama, o strahovima koje sam prevazišla.

Moji podočnjaci su takođe dokaz svih onih sati provedenih u krevetu, sa zgužvanim jastukom pod glavom i knjigom u rukama, ili onih dugih sati u kojima, sa nočarima na vrh nosa, posmatram perspektivu na mojim slikama.

Moji podočnjaci su, dragi prijatelji, takođe i rezultat svih onih pomada, nesuspelih kriški sirovog krompira, kesica kamilice, zaleđenih kašika koje pokorno stavljam kad mi je nešto mnogo važno.

Moji podočnjci su moji rezervoari suza, kijavica, i neobuzdanog smeha, oni su takođe izraz mojih napora u fiskulturnoj sali, vetrova koji su me šibali, i povetaraca koji su me milovali, oni su dokaz svih mojih gladi i mojih proždrljivosti, mog nesavršenog, divnog , običnog života, sa svim onim pijacama, ručkovima, velikim spremanjima, sa svim onim danima kada nema para, i onim malim srećama kad iz banke jave da je nešto leglo. 

Pa, je l’ to da obrišem?

Tako da stvarno mislim, ne dajte da vas bilo ko ubedi u suprotno.

Podočnjaci su O.K.

(Family / Izvor: AllMe)