Tragedija je zbunila istražitelje. Nije bilo razloga za sumnju. Runi su se te večeri opuštali i pili viski. Poljoprivrednik koji je proveo nekoliko sati s njima nije primetio ništa neobično. Dalje, nije mogao da se pronađe izvor paljenja za plamen. Iako je plamen bio dovoljno jak da Matildu Runi pretvori u pepeo i nekoliko fragmenata kostiju, nisu se proširili na ostatak sobe. Činilo se da je vatra počela u njenom telu i ostala ograničena na njeno telo.
Činilo se da su Runijevi postali žrtva retkog i zagonetnog fenomena spontanog sagorevanja čoveka.
Spontano sagorevanje čoveka je misterija sa impresivnim književnim pedigreom. Herman Melville i Nikolai Gogol su ga koristili za slanje likova u svojim romanima Redburn i Dead Souls . Ali, najpoznatiji slučaj u fikciji je jezik Bleak House od Čarles Dikens , gde je ljigavi alkoholičar, smeće trgovac G. Krook završava kao gomilu pepela na podu.
U predgovoru knjige Bleak House, napisan je nakon što je roman već objavljen u serijskoj formi, Dikens je branio upotrebu spontanog sagorevanja od optužbi za neverovatnost, navodeći nekoliko poznatih slučajeva i presude uglednih lekara da je tako nešto zaista moguće. „Neću napustiti činjenice“, zaključuje on sa tipičnim dikenzijskim panašom, „dok ne bude došlo do značajnog Spontanog sagorevanja svedočenja o kojem se obično primaju ljudske pojave“.
Opisi spontanog sagorevanja čoveka datiraju iz 17. veka, s velikim brojem slučajeva zabeleženih u 19. veku i pregršt u 20. i 21. veku. Sveukupno postoji nekoliko stotina zabeleženih mogućih slučajeva. Iako je naučna podrška za spontano sagorevanje čoveka bila slabija nego što je Dikens izjavio, o njemu se često govorilo u njegovo vreme.
Javnost je to uglavnom prihvatila kao stvarnost sa moralnih osnova. Žrtve su često bile alkoholisane i prekomerne telesne težine, a više su bile žene nego muškarci, pa je postojalo opšte mišljenje da je to neka vrsta odmazde za razvratni način života. Ova ideja je pojačana groznim novinskim izveštajima o sumnjivim slučajevima. Napokon je intuitivno osećalo da će telo zasićeno zapaljivom supstancom - alkoholom - postati zapaljivo.
Sada važno pitanje: Da li je spontano sagorevanje čoveka stvarno? Da li je mogućnost iznenadnog plamena ili je još jedna stvar zbog koje bismo svi trebali da brinemo?
Odgovor je gotovo sigurno ne. Nijedno od predloženih naučnih objašnjenja o tome kako bi telo spontano izgorelo u plamenu nije izdržalo ispitivanje. Neki od rano predloženih mehanizama oslanjaju se na zastarele medicinske ideje, poput ideje da bi paljenje moglo biti rezultat neravnoteže telesnih hormona. Ni viktorijansko objašnjenje da je alkohol telo učinilo zapaljivim ne deluje ni s obzirom da su koncentracije alkohola čak i kod najjačih ljudi preniske i da bi bio potreban spoljni izvor paljenja.
U 20. veku, forenzičari su primetili „efekat fitilja“ u kome odeća koju nosi žrtva može da upije rastopljenu masnoću, ponašajući se kao fitilj u sveći i stvarajući uslove da telo duva duži vremenski period. Eksperimenti su pokazali da ovaj efekat može proizvesti mnoge neobične karakteristike povezane sa spontanim sagorevanjem čoveka, kao što je potpuno ili gotovo potpuno spaljivanje tela. Verovatno objašnjenje za sumnjive slučajeve spontanog sagorevanja čoveka je da postoji spoljni izvor paljenja - šibica, cigareta, električna varnica - koji aktivira fitilj efekat, ali dokazi o tome uništavaju se vatrom.
