Zet i tašta su u stalnom nadmetanju, prepucavanju, zajedljivim opaskama.
Ne vole se pa to ti je.
Tašta je malo tolerantnija jer je centar priče ipak njena ćerka ali, osvanuo je i taj dan kada je uspela da doskoči zetu.
Sedeli su njih dvoje u bašti uz kafu i čekali da im se pridruže ostali.
Odužilo im se vreme druženja i zet, da bi prekratio mučenje, obrati se tašti:
– Je li tašta, da li znaš da igraš šah? Mogli bi malo da prekratimo vreme dok ne pristignu ostali.
Tašta, sa ogromnim zadovoljstvom na licu, odgovori zetu:
– E moj zete, da znam nikada ne bih dala kraljicu za konja.
