Piše: Srbijanka Stanković
– Izvini, sine, je l’ mogu da punim telefon ovde kod tebe?
Ovim rečima je ušla u moju bolničku sobu, u tankoj roze spavaćici i usporenog postoperativnog koraka. Kaže, njih je tri u sobi, sve su utičnice zauzete, a ona baš pored njenog kreveta, ne radi. U mojoj sobi je još jedna žena i četiri slobodna štekera. Kažemo da može. Da vas zovemo ako neko zove? Neće niko zvati još. Ćerke joj spavaju, druga vremenska zona. Zato i puni telefon. Treba joj za „onaj vaš Viber“.
Iako sporo, deluje mi da ipak nekako lako izlazi iz moje sobe. Posle dva sata, evo je opet.
– Evo mene dosadne, a šta ću? Ove moje guščice brinu, da ih ne sekiram.
– A gde su vam ćerke?
– Jedna je u Americi, Nebraska. Druga u Kanadi. Udale se tamo i evo, nismo se videle skoro godinu dana. Trebalo je da idem za Novu godinu kod Nene u Ameriku, pa posle kod Ane u Kanadu, al’ mi se desilo sve ovo pa odložismo.
– Jeste li dobro?
– Ma, da, operacija prošla super. Bolje što su me operisali ovde nego tamo. Što da se deca brinu i troše na mene? Ah, evo, Ana je već zvala! E jesu blesave! Vidimo se posle.
Bile smo na odeljenju ginekologije, ona se oporavljala posle operacije benignog tumora. „Poslali su to tkivo na analizu, sigurno je benigno.“ Ja sam bila na pripremama za drugi carski rez. Pomalo mi se krčkalo u stomaku, jer sam ostavila detence od 20 meseci kod kuće i to je bilo prvo veliko odvajanje, kad je ušla u sobu ponovo.
– Izvinite, dosađujem vam, moram još malo da dopunim ovo čudo. Stalno se prazni.
– Slobodno. Sedite malo.
– Ne mogu da sedim, nezgodan položaj. – nasmešila se kao da se izvinjava. – Ali mogu da popričam malo sa vama. Vreme tako brže prođe. Da vam kažem u poverenju… Znate što mi se toliko brzo prazni telefon? Igram igricu. – rekla je i počela da se smejulji. – Pokazala mi unuka.
Pričala nam je kako nije videla unuku otkad je krenula u školu, kako je ostala mlada bez supruga, kako se snalazila, podigla decu, radila. Je l’ bilo teško? Šta nije teško danas? Ali žena ne sme sa takvim mislima kroz život! Ne, ne. Nego lepo, probudiš se, skuvaš kafu, malo maskara, lak za nokte, kremica za lice, neki časopis ili knjiga, pa opereš sudove, uključiš jednu mašinu, izljubiš decu, škola, posao. Šta se mora, mora se.
ŠTA SE MORA, MORA SE.
Stajala je naslonjena na radijator, kose blago prikačene dečjom šnalom, to mi je unuka poklonila kad su bili prošle godine u Srbiji, to je moja amajlija. Spavaćica je pokrivala koščato telo i bilo je simpatično gledati tu baka-devojčicu u rozem kako sa osmehom priča o igrici na mobilnom telefonu.
– Ne igram je ja po ceo dan, ne, ali igram. Kad završim sve obaveze ili pravim pauzu od knjige. Kako vi danas to kažete, navukla sam se? Smešno je, ali pričinjava mi zadovoljstvo. I to morate da naučite u životu, da uživate u sitnim zadovoljstvima. Nije sve baš samo briga, briga! Moja majka se stalno brinula. I sad kad pomislim na nju, vidim je kako krši ruke. Kad sam kretala u školu, kad sam se selila, kad sam se udala, kad sam rađala. Je l’ joj pomoglo nešto? Nije. Je l’ pomoglo meni nešto, nije. Koja je korist od brige, samo te pojede. Neka, hvala. Idem ja da vi odmarate. Mlade ste, ne trošite se mnogo. Idem i ja da malo igram igricu. – namignula nam je s vrata.
Nikad je više nisam srela u gradu, ne znam kakav joj je bio nalaz, da li je otišla ovog leta u Ameriku ili Kanadu, da li se navukla na neku novu igricu. Ali sam mislila na nju svaki put kad me je neka briga jela: je l’ pomaže da se brineš? Ne pomaže.
Što se mora mora se. Žena ne sme s takvim mislima kroz život.
Izvor: Lola
