"Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju."
Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama.
Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! - koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre.
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: "Sviri, bre! - zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".
Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"
"Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio - badava, sve zlo, te zlo!"
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama - čini se, ono je naša suština. I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova !"
Momo Kapor
