U novembru, Beogradom se kotrljaju glavice kupusa.

Spuštaju se lepotice niz Bajlonijevu pijacu, kuckaju njihove visoke potpetce niz Cetinjsku, a lakirani nokti boje sedefa dodiruju glavice kupusa - biraju samo one čvrste, srednje veličine, zgodne za kiseljenje. I može čovek dogurati ne znam dokle, počupat rodno korenje i postati prefinjeni intelektualac, samo je stvar vremena kada ćete ga ugledati kako prti vreću kupusa na ramenu.

Kupus je jači od svega!

Sarma sa suvim rebrima, podvarak, flekice, rasol... Uz pasulj i krompir, kiseo kupus je treće osnovno jelo naše nacionalne kuhinje. O salati od kiselog kupusa, posutoj alevom paprikom sa Horgoša, da i ne govorimo! Kako uopšte živeti bez nje?

Pogledajte samo našeg uvaženog filozofa sa koliko ljubavi i pažnje slaže glavice kupusa u bure, popareno najpre vrelom vodom; kako sipa so, ravnomerno raspoređuje ljute papričice i očišćeni ren.
Ostavlja važne poslove i univerzitetske katedre i svake nedelje, kao kakav vampir, dva puta silazi sa svećom u podrum da pretače rasol. Čemu tolika muka i trud? Zar nema kiselog kupusa u prodavnicama?

Ima, ali u našem narodu još tinja duboko nepoverenje prema državnom kupusu.

U sopstvenom buretu svako nađe seoski dom iz kog mu otac potekao, ako ne već i on sam.

I ništa ne vredi što graditelji podižu moderne oblakodere smelih linija, vonj kiselog kupusa penje se liftom i do najzatvorenijeg živing-ruma.

Pri biranju kamena kojim će kupus biti pritisnut, zna se, treba paziti da bude čvrst, a nikako onaj beli koji se truni. Što je kamen veći, to je kupus bolji. Jeste, ali kako naći kamen u Beogradu?

Ko ima kakvu savremenu skulpturu, sličnu Žan Arpovoj, njemu je lako, ostali se snalaze kako ko zna i ume.

U ponoć, ispod Kalemegdanske tvrđave, video sam jednog uvaženog čoveka kako, poput Sizifa, posrće pod težinom ukradenog kamena.

Dobro je što svi Beograđani ne kisele kupus - od Kalemegdana ne bi ostao ni kamen na kamenu!