Pokojni Borislav Mihajlović Mihiz godinama je gledao samo nekoliko trenutaka televizijske dnevnike i i odmah gasio televizor. Pitali ga prijatelji zašto to čini, a on im rekao da će ono što on čeka biti objavljeno u prvom minutu vesti. I dočekao je to. Je li bio srećan? Ne bi se moglo reći. Pojavio se neko drugi ali mlađi od Mihiza, pa nije vredelo čekati prvi minut vesti...

Najbolje je kad je bilo najgore. Čovek je imao šta da čeka...
Čekali smo da se pojavi Božić Bata iz emigracije i zameni Deda Mraza, a badnjaci iz šume jelke koje su za vreme okupacije sarađivale sa okupatorom po gradovima (zvale su se krisbaun).

Čekali smo da prestanu hapsiti šefove sala i konobare koji bi imali hrabrosti da ugase na trenutak svetla u kafani za pravoslavnu novu godinu tačno u ponoć. I šta? Više ih niko ne zatvara, a srpska nova godina postala je isto tako dosadna i zvanična, kao i ona državna. Bilo je mnogo lepše kad smo je slavili krišom, polutajno, hajdučki iz potaje. Sada je postala zvanična, kao dosadan brak.

A, što je najgore, umesto nama da plate što je čekamo i što se davimo kravatama i ubijamo preglasnom muzikom, mi sami plaćamo za taj kuluk! Ipak, nekako mi žao stare godine. Nije bila Bog zna šta, nikakvo posebno čudo od lepote, ali ipak smo živeli sa njom trista šezdeset pet dana i noći, delili postelju, i ujutru pili kafu i čitali novine: ipak nas je hranila, prala, peglala i negovala, lečila od mamurluka, stareći iz dana u dan na naše oči. A i sami znamo kako je teško živeti sa nama!

I šta sad? Zamenjujemo je mlađom i lepšom, kao da i ona neće ostariti. To joj je, znači, hvala što je potrošila toliko vremena na nas. Još nisam čuo da se stara godina udala u nekoj srećnijoj zemlji za neke bolje od nas.

Gde ću da čekam novu godinu? Nigde.

Neka malo čeka ona mene. Možda i dođem.