Malo je onih koji se ne dive stihovima velikana srpske lirike Alekse Šantića, ali jedna njegova pesma, simboličnog naziva - Molitva, i bukvalno može da vam promeni život iz korena. Samo ako je ispravno i iskreno poslušate i shvatite.

U svojoj 55. godini, 2. februara 1924. godine, bolestan od tuberkuloze, preminuo je Aleksa Šantić, veliki srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.

Prvu pesmu objavio je 1886. godine, a prvu zbirku 1891. godine. Punu stvaralačku zrelost Šantić je dostigao u razdoblju između 1905. i 1910. godine, kada je napisao i najlepše pesme.

U jednom od najtežih razdoblja u svom životu, 1913. godine, Šantić je napisao ovu molitvu za koju malo ljudi zna. Prošlo je više od veka, a ove reči i danas podsećaju šta je u životu važno, leče patnju i ulivaju nadu.

"Veliki Bože Istine i Pravde,

Koji me diže iz gnusnoga kala,

U krvi oganj, u ruci mač dade,

I reče: "Prkosi vihorima zala!"

Bože, koji si u prostor beskrajni

Dao mi svet, koji ne zna niko,

U dušu moju uneo luč sjajni

I na bolove me i stradanja svik'o...

Daj mi u srcu kap Tvoje milosti

I stišaj buru podivljale ćudi:

Da mogu praštati gonjenja i zlosti,

I ceo svet prigrlit' na grudi..."