U svakom septembru ima nečeg nalik na
tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje
polako počinju da te sapliću. Primetiš to
po iskraćalom odelu, koje ostavljaš
mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama koje smo dosad tako
lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke
sve manje veruju.

U stvari, velika je to varka. Baš kao što je i
svet drukčiji kad ga gledaš sa ove ili sa
one strane svoga oka.

2.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom,
ti si nada koju on gleda iz svoga sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo
sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u
daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
“Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje
od očiju.

3.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako
pada uvis. Videti kako padaju uvis
krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi
planina.
Ovako sam to čuo: “Ko nebo nije ugledao u
vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne
gledaj to kao pad u sunovrat nego kao
pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:
“Niko me na svetu nije pokorio,
sem mene.”

4.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja
svetlosti, kako se uspravlja nad zemljom
i razgranava u svom padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline,
u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš
polagano u njih i paraš se, baš kao što i
ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas
a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju
nebo i rastu u jednu predivnu vasionu
koju smo izmislili sebi u visovima opalog
septembra.

Miroslav Mika Antić