Zajedno s pilićima izlegao se i orlić, i odrastao je s njima. Ceo svoj život orao je radio isto što i pilići, misleći da je i on jedan od njih. Kljucao bi po zemlji tražeći gliste i bube. Kvocao je i kukurikao, mahnuo bi koji put krilima i leteo nekoliko metara u vazduhu.

Godine su prolazile i orao je ostario. Jednog dana video je iznad sebe, na vedrom nebu, veličanstvenu pticu. Ptica je gracioznom dostojanstvenošću jedrila po snažnim vazdušnim strujama i jedva da je koji put zamahnula svojim zlatnim krilima. Orao je gledao u nebo zadivljen.

"Ko je to?" upitao je.

"To je orao, kralj ptica", reče kokoška koja je stajala do njega. "On pripada nebu, a mi pripadamo zemlji - mi smo kokoši."

I tako je orao živeo i umro kao kokoš jer je mislio da je i on kokoš.

(Izvor: Svesnost, Antoni de Melo)