Svi smo iskusili trenutke beznađa, momente kada nam je vera u sebe do te mere poljuljana da počnemo da sumnjamo u svoje sposobnosti.

Ova alegorična priča Bruna Ferrera pomoći će vam da te trenutke lakše prebrodite i da vratite veru u sebe.

Neki kralj dobio na poklon dva sokolića. Odmah ih je dao na dresuru vrsnom poznavaocu ptica. Nakon nekoliko meseci, učitelj poruči kralju da je jedan od sokolića izvrsno dresiran.

„A drugi?“ upita kralj.

„Žao mi je, Veličanstvo, drugi se sokolić čudno ponaša. Možda boluje od neke retke bolesti, ali niko ga ne može pokrenuti sa stabla na koje je postavljen prvoga dana. Jedan sluga mora da se penje na stablo svakoga dana kako bi mu dao hranu.“

Kralj pozva veterinare, lekare i stručnjake svih vrsta, ali niko nije uspeo da privoli sokola da poleti. Uposlio je dvorane, generale i najmudrije savetnike, no niko od njih nije sokola mogao pomeriti sa grane.

Kralj je s prozora svog dvora posmatrao sokola kako danonoćno nepomično stoji na stablu. Jednoga dana izdao je proglas u kojem je zatražio pomoć svih podanika ne bi li se problem konačno rešio.

Sledećeg jutra otvorio je prozor i veoma se začudio kad je ugledao sokola kako ponosno leti iznad stabla u vrtu.

„Dovedite mi čovjeka koji je to postigao!“ naredi kralj.

Doveli su mu mladog seljaka.

„Ti si naterao sokola da poleti? Kako si to uspeo? Da nisi čarobnjak?“ upita kralj.

Mladić stidljivo, ali zadovoljno objasni: „Nije bilo teško, Veličanstvo. Odrezao sam granu na kojoj je sedeo, a sokolić je tada shvatio da ima krila i počeo da leti.“

Bog ponekad dopusti da nam odrežu granu za koju se svom snagom držimo, kako bismo postali svesni da imamo krila.