U ranim 50-im, kada je dr Almazov još uvek bio student četvrte godine na medicinskom institutu u St. Peterburgu, u kliniku je dovezena mlada žena na kliniku sa dijagnozom subakutnog bakterijskog endokarditisa.
Čak i danas, ova zastrašujuća bolest ima vrlo visok procenat smrtnosti, a tada je fatalan ishod bio gotovo siguran.
Smatralo se da devojci nema pomoći – srce joj je postajalo sve slabije, uz konstantno povišenu tremperaturu.
Devojku su pregledali svi najbolji profesori, ali bez pozitivnog učinka. Tokom tih pregleda uz profesore je bio i čitav niz stažista. Jedan od njih je bio i kolega dr Alamazova, tada na glasu kao vrlo vredan i talentovan student.
On nije predložio nikakvu revolucionarnu metodu za lečenje endokarditisa, niti bilo šta slično,on se jednostavno zaljubio u umiruću devojku.
Stažista ju je posećivao svaki dan i donosio joj cveće. S vremenom se i ona zaljubila u njega i polako, ali sigurno počela da se oporavlja.
Venčali su se, dobili decu, i pozvali doktore koji su je lečili na njihovu srebrnu svadbu.
Nakon mnogo dugih i srećnih godina kada je ona ležala na samrti, ostavila je svoje srce medicinskom instutu u St. Peterburgu.
Tamo će ostati zauvek očuvano kao podsetnik da bolesno srce može da izlečii jedino srce koje voli.
Izvor: brightside.me
