Na Bogojavljensku noć
Olba se dotače, lome se pogače, a venci smokava i mali zlatni praporci se pokače
Po prednjoj sobi mog baće...
čudo je navike moć...
Ko pod zastavom, društvo se sastalo, pod istom ikonom za crnim švapskim astalom
Što pamti svadbe i daće...

Uglavnom gostujem kod kuće, al moju narav pamte tu...
Brbljaju svašta pred svanuće...
Al čak ni pripiti, ni da pomenu nju...

Na Bogojavljensku noć...
Pobožne pesmice, sveće i kresnice i uvek metu odveć onih glupih grožđica u česnice...
Al to je tako, i amin...
Strašna je prošlosti moć...
Prate me duhovi, ko gladni vukovi...
A moje vreme tinja kao stari trupac bukovi...
Još jutros gurnut u kamin...
Ruža je pupila na mrazu...
I, što bi rekao moj kum: vuče te đavo na tu stazu,
A ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum...

Nikad ne pričaju o njoj...
A ja se ne raspitkivam...
Ukrstim politru i noć...
I na taj krst se, tu i tamo, prikivam...
Već me i Dunav pretiče...
Moja me senka spotiče...
Al ništa me se ne tiče...
I malo šta me pomera i dotiče...
Sem, katkad, Nje...

Na Bogojavljensku noć
Vašar starudija...
Društvo sa studija...
Profesor ruskog, Šveroš, Doktor, Paor i Opštinski Sudija...
I svi smo na "Pomoz Bože"...
Silna je ljubavi moć...
U jutra besana jos dođe nezvana, i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama...
Al to je sve što mi može...