Jedan pas je punih 20 dana bio zarobljen u rečnom koritu Đetinje u užičkom naselju Ada. Na to mesto donela ga je rečna bujica, a njegova agonija trajala je sve dok mu u pomoć nije pritekao jedan požrtvovani Užičanin.

Dvadeset dana u ovim hladnim zimskim danima pas je bio mokar, uplašen i sam. Cvileo je i trčkarao na toj maloj adi. Njegov strah je bio veliki pa se nije usuđivao da uđe nazad u vodu iako ga je od obale i sigurnosti delilo svega nekoliko metara.

Meštani su brzo primetili tog crnog psa. Želeli su da mu pomognu. Bacali su mu hranu i ohrabrivali ga da prepliva na obalu, ali on se nije usuđivao da to učini. Danima su brinuli o njemu tako "na daljinu“. Stavili su i dasku kako bi mu napravili most da pređe preko reke, ali njegov strah mu to nije dozvoljavao.

Razmišljali su i da odu do njega pa ga prenesu preko tog malog improvizovanog mosta, ali nisu bili sigurni da li "most“ može izdržati tu težinu i da li će ih pas prijateljski dočekati. Bio je uplašen, sam i niko nije znao kako može reagovati kada čovek bude u blizini.

I sve tako do pre nekoliko dana…

Jedan čovek nije brinuo kako će preći preko reke. Ni o tome da li će daska pući kada preko nje bude prelazio. Nije brinuo da li će pas režati, ili će možda i pokušati da ga ujede. On je samo brinuo o nesretnoj životinji i o tome kako mora naći način da je izbavi. I onda se desilo čudo. Čovek je lako prešao preko daske, pas ga je sačekao veselo vrteći repom, pustio je da ga ponese u naručju i bezbedno su se vratili na obalu. Kada su, konačno, bili na sigurnom pas je ovo dobro delo nagradio njušenjem punim zahvalnosti.

Taj čovek se zove Nenad Đokić. Bivši međunarodni fudbalski sudija. Otac dve devojčice. Suprug, brat i sin. Komunalni inspektor. Veliki čovek.

Izvor: Telegraf