U selu Osredak kod Cazina u Bosni i Hercegovini pre rata živeli su Bošnjaci i Srbi. Vremenom su se svi stanovnici srpske nacionalnosti raselili. Za sobom su ostavili crkvu i groblje, koje je bilo u sve gorem stanju. Poslednjih godina crkvu i groblje renovira i održava muslimanska porodica.
Mesud, njegova supruga i sinovi proteklih godina svaki slobodan trenutak koriste za obnovu crkve.
- Ovo je crkva koja je počela da se renovira pre četiri godine, bila je u fazi rušenja, da se nije krenulo sa obnovom već bi srušena bila. Onda se krenulo sa čišćenjem, saniranjem zidova, koji su se bili razišli, popucali skroz - kaže Mesud Keranović.
Nekada je radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao.
“Ipak je to njihova svetinja”
- Živim ovde više od 40 godina i moji prijatelji, pre sveg zla što je bilo, rat i to što nas je snašlo, više nisu tu, pa dođu ovde, stojimo, pričamo… A iza stoji ruševina, a to je ipak njihova svetinja -nastavlja Mesud Keranović.
Printskrin: Youtube/Al Jazeera Balkans
Ostali meštani iz sela nisu bili oduševljeni idejom, tako da su jedinu pomoć Mesudu pružili sinovi i supruga. Sinovi studiraju građevinu, tako da su, pre svega, ocu davali ideje.
– Na početku je sve bio fizički posao, tako da je bilo teško, a onda smo se susreli s betoniranjem. Bilo je dosta sitnih radova, preciznih poslova – kaže Samir Keranović.
– Hteli smo da ispadne najbolje što može, iako radimo prvi put. I kada smo došli do završnih radova, sve više se ubrzavamo, jer jedva čekamo da vidimo kako će ispasti – rekao je Mensud Keranović.
Osim što donosi ručak, kad treba pomoć, radova se prihvati i Fatima.
– Pomagala sam i kad su dizali crep, to je zahtevalo malo više radnika, tako da sam i ja izašla u susret. Deca su bila u školi, pa nije imao ko, i ja sam uskočila – priča Fatima Keranović.
– Mesudovu ideju da renovira pravoslavnu crkvu podržale su njegove komšije, Srbi, koji su izbegli iz sela Osredak. Sada žive širom sveta i pomažu koliko mogu, uglavnom novčano – prenosi reporterka Al Jazeere Natalija Lučić.
Jedna od njih je i Radmila, koja godinama živi u Beogradu. S porodicom se upustila u ovaj projekat. Prikuplja sredstva od poznanika i komšija koji su, kao i ona, napustili domove. U stalnom je kontaktu s Mesudom, koji joj šalje fotografije i obavještava je kako napreduju radovi. A Radmila se trudi nekoliko puta godišnje i ode u rodni kraj.
Printskrin: Youtube/Al Jazeera Balkans
Igrali se zajedno kao deca
– Uvek smo fino tamo dočekani. Stvarno nikada nismo imali nekih neprijatnosti. I svaki put kad odemo, čovek se nekako još više veže. Obično budemo dva-tri dana, a kako ćemo ubuduće, videćemo. Sad nam je cilj da završimo crkvu, imamo još prozore i vrata, da to zatvorimo – kaže Radmila.
Radmila za sada nema plan da se trajno vrati u Osredak, ali kaže, zbog sentimentalne povezanosti, uvek ostane koji dan duže. Mesud, ipak priželjkuje njihov povratak.
– Voleo bih da se svako vrati na svoje i da se život nastavi, jer ono što je bilo, zlo nikome ne treba i nikome nije dobro donelo – kaže Mesud.
Kaže da su se tu svi zajedno igrali kao deca, bez podela. I žali što ih je rat podelio. Ali, nada se da će bar s nekima dočekati starost.
Izvor: balkans.aljazeera.net/Telegraf.rs
