Isidora Bjelica dugi niz godina borila se sa rakom jajnika. Pričala je da je isprobala preko 150 alternativnih metoda lečenja, kao i o tome da je tu grešila i da je čudesnu vest da od 70 metastaza više nema nijednu aktivnu dobila zahvaljujući kombinaciji hemioterapije, biološke i imunoterapije.

- Većina mog života je greška, pa je prirodno da pogrešim i oko terapija - prokomentarisala je tada Isidora za "Blic Ženu". Govorila je tada o grčevitoj borbi za život, o borbi sa rakom koji joj nije davao predaha.

– Imam kancer jajnika koji se širi kao požar. Danas mogu da budem u remisiji, a za dva meseca na samrti. U borbi s rakom nema pravila. Zato sam tragala za lekom u 12 zemalja - rekla je tada Isidora, dodajući da, budući da zvaničnog leka nema, sama je pokušavala da ga pronađe.

- Četiri puta sam bila na ivici smrti i četiri puta se vraćala. Videla sam koliko je čovek glup i malen - rekla je Isidora.

Tražila je snagu u porodici, čitaocima, a na kraju shvatila jedno: čovek je sam sa tim užasom u sebi i ne može se nigde sakriti, osim u poneki san u kom na tren zaboravi da je bolestan. Ali nije dozvoljeno odustati jer ste onda gotovi. 

Isidora pamti baba-ujnu, Jevrejku, koja je bila u koncentracionom logoru. Kasnije, kada je obolela od raka, rekla je Isidori da je život sa tom bolešću isti kao život u logoru. Setila se te njene rečenice kad se i sama razbolela.

– Od trenutka dijagnoze život je logor. Ne znaš kada će te odvesti na pogubljenje, a svaki novi dan je mučenje. Pojma nemaš šta si kriv i što te muče, a opet veruješ u čudo i nadaš se.

Kaže da ljudi sa takvom bolešću ili polude, ili se prosvetle, ili odluče da umru jer im je dosta svega.

– Kažu ovo nije život… Sve ih razumem, ovo nije za živog čoveka. Molila sam dragog Boga da me snaga i zdrav razum ne izdaju.

Pisala je i tokom najtežih terapija, i dok je bila na umoru. A štošta se u njenom procesu stvaranja promenilo. Nekad je to bilo pitanje umetnosti, tiraža, danas smatra da je to sve glupost, igra taštine.

– Sada mislim da moje pisanje ima smisla samo ako pomogne bar jednoj duši. Moje poslednje knjige „Spas“, „Spas 2“ i „Sama“ napisane su isključivo da bi sprečile patnje drugih – rekla je.

Još kao devojčica radije je čitala Kjerkegora nego igrala lastiš. Bila je opsednuta traženjem odgovora i fenomenom timor mortis. Blizina smrti i svi bolovi naučili su je skromnosti.

– Da nemam vere, verovatno bih odustala već pri prvim najstrašnijim fizičkim mukama. Mnogo mi znače molitve i reči mog duhovnika jer je on čovek neverovatnog smirenja, a smirenje je sve.

Isidora je poručila i da je za sve žene koje se suoče sa dijagnozom kancera najvažnije da ne paniče i ne očajavaju. To će samo pogoršati stanje. Ni slučajno ne treba da odbacuju zvaničnu medicinu, ali nju mogu da unaprede alternativnom. Bitno joj je bilo i da ljudi znaju da PET/CT skener jedini prikazuje pravo stanje maligniteta, pa se ona zato leči u Skoplju. Kaže i da naročito treba bežati od onih koji tvrde da će ih samo oni izlečiti.

– Nismo mi šporet da nas neko popravi. Niko ne zna šta je ta bolest, ali dokazano je da radost i pozitivan stav neverovatno povećavaju šanse da se preživi, pod uslovom da čovek želi da preživi. Čovek mora oprostiti sebi, a to je dobrim osobama najteže. Jer mnogi rak karakterišu kao suptilno samoubistvo - govorila je.