Koliko je bilo interesovanje publike i kolega iz ovdašnjih pozorišta, svedoči i to što je za premijerno veče dodato pet redova pomoćnih stolica (što se u Ateljeu 212 gotovo ne pamti u nekoliko poslednjih sezona), a glumačka ekipa, posebno Vojislav Voja Brajović koji igra naslovnu ulogu, i Hana Selimović, zajedno sa Mađelijem, ispraćena je oduševljenjem prepunog gledališta i višeminutnim ovacijama.
Zelerova dirljiva priča o starenju, demenciji, o odnosu oca i ćerke, o ljubavi i gubitku koja nam na tragikomičan način, u maniru prihološkog trilera, iznova „razotkriva“ činjenicu da smo smrtni, da nam je na ovom svetu vreme ograničeno, i da putovanje koje nazivamo život započinjemo i završavamo sami, za Voju Brajovića je, kako ističe u razgovoru za Danas vođenom pola sata nakon izvođenja predstave, posebno iskustvo.
– Iako sam s Mađelijem svojevremeno sarađivao u brojnim predstavama, radio sam s njim u Jugoslovenskom dramskom, a u međuvremenu i u Crnogorskom narodnom pozorištu, uvek je posebno uzbuđenje i izazov raditi s njim, pogotovu u drami kakva je „Otac“. Mađeli je toliko kreativan, maštovit, svoj, jasan i zagonetan u isti mah, i vrlo je dragoceno ono što je sada uradio u ASteljeu 212. Ostavio nam je predstavu kojoj ćemo se uvek iznova radovati što je igramo, a nadam se i publika.
Da li ste možda očekivali toliko zanimanje i oduševljenje publike?
– Naravno da je zadovoljstvo naše kad su drugi zadovoljni – ako uspemo da uradimo ono što nam je Bog dao kao dar, a da ljudi to prime, onda smo mi svoju misiju završili. Jer, u suštini, ne radimo mi sve te predstave zbog nas, pozorišnih stvaralaca, već zbog publike. Sada je reč o velikom delu velikog savremenog pisca, koje nas se na mnogo načina tiče, i zaista ću biti srećan ako gledaoci budu razmišljali o čemu nam sve govori i kad izađu iz pozorišne sale.
Šta je vama lično najuzbudljivije u liku Oca i u ovoj Zelerovoj drami?
– Za mene kao čoveka je najuzbudljivije, a istovremeno i najbolnije to što se mi smejemo ljudima obolelim od demencije, i što su oni nama svojim zaboravom u mnogim momentima zabavni, kao što vidimo u ovoj drami. Njegova ćerka govori, moj tata je radio ovo, radio ono, i smeje se, priča to kao neku anegdotu, a zapravo je sve vrlo tragično. Ne znamo kakva je to bolest mozga na koju medicina nema odgovor, i zašta nam onaj, koji nam je dao život, oduzima moć pamćenja. Otac, koji je sve vreme možda i najlucidniji od svih likova, i koji nas neprestanim traženjem svog ručnog sata koji je za njega najveća dragocenost, stalno podseća na taj strašan protok vremena i našu prolaznost na ovom svetu, on nema mozga. To je ono što je za mene impresivno i zagonetno.
Otac je, iako dementan, ipak superioran kao ličnost u odnosu na svoju porodicu i ljude koji ga okružuju. Koliko smo mi kao pojedinci i kao društvo, takođe bolesni od zaborava, i jednako zagubljeni u pukotinama naših života?
– Mi smo oboleli od bolesti modernog društva, a to je odstupanje od onoga što čoveka čini čovekom, jer je čovek socijalno biće. Kaže se da je čovek humano biće po svom ustrojstvu, da je homo sapiens i da je nešto što je različito od životinja, a mi se od toga udaljujemo sve više i više. Mi ne znamo zašto je Alchajmerova bolest sve više prisutna, da li zbog toga što u poznijim godinama ne možemo da nađemo sebe u realnom svetu, i da li je ona možda bežanje od sopstvene stvarnosti i onoga što nas okružuje. „Otac“ jeste intimna priče o demenciji, porodici, ljubavi, gubitku, saosećanju, ali je i slika današnjeg sveta u kojem smo zarobljeni. A on je i realan i nadrealan, i sa košmarnim dešavanjima, kao što vidimo, jer živimo u sve većem otuđenju, u svetu kojem najviše nedostaje ljudskog osećanja. Kao da smo se razboleli od demencije i zaboravili šta znači biti dobar i čestit čovek.
Pred početak predstave, pored poruke za Svetski dan pozorišta koja se 27. marta čita u svim teatrima u svetu, glumica Isidora Minić pročitala je i podršku ansambla Ateljea 212 pozorištu „Boško Buha“. Šta vi mislite o dešavanjima sa ovim dečjim pozorištem?
– Ja ovu poruku vidim kao generalnu podršku opstanku pozorišta, a Dečje pozorište „Boško Buha“ je po mom mišljenju najznačajnije za budućnost pozorišne umetnosti. Za formiranje pozorišne publike, i za formiranje onoga što je pozorišni izraz i što su pozorišna sredstva – kako pridobiti decu da gledaju predstave, i kako na njih preneti neku svoju emociju i poruku, a onda će ona možda izrasti u značajne ljude. Zato mislim da je slučaj „Boška Buhe“ zapostavljena briga o pozorištu, a to je jedna vrlo opasna stvar za svaku kulturu i svako društvo.
Višeminutnim ovacijama ispraćena je cela glumačka i autorska ekipa predstave „Otac“ – Ivan Mihailović, Dragana Varagić, Isidora Simijonović i Marko Grabež.
Dramu Florijana Zelera prevela je Ivana Dimić, a jednu od „uloga“ u predstavi igraju i muzika koju je komponovao KOIKOI, i tekstovi songova Džoje Mađeli, a aplauze su dobili i i sjajna dramaturškinja iz Hrvatske Željka Udovičić Pleština, scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Leo Kulaš i koreograf Boris Lukman.
