Doktor Đurić je ovoga puta sa svojim pratiocima podelio iskustvo odlaska u bioskop „Roda“ i scenu zbog koje se, kako kaže, naježio.
Njegovu objavu prenosimo u celosti.
Volim Rodu…bioskop na Banovom brdu… Mali je…porodičan…“ima dušu“ što bi se reklo…kokice nisu 800 dinara…i sto puta mi je lepši od onih u Ušću i Delta citiju…nekako mi je ritual da odem u njega…i tradicija…
Seća me na studentske dane…jer sam maltene svakog ponedeljka tamo išao i gledao filmove (karte su ponedeljkom bile 50% jeftinije, tako da je pogledati film bilo isto kao i sesti na kafu)..sečam se i trčanja na poslednju 88-cu ukoliko se film oduži…
No nebitno…
Sinoć sam gledao „Vlažnost“…novi domaći film…
Teška glupost…makar po mom (potpuno nestručnom ukusu)…žali Bože dva sata vremena…
Jedna od mnogobrojnih mana ovog filma je ta što faktički nema muzike…tako da je veći deo vremena apsolutna tišina u sali…
Nakon nekih 45 minuta…kada sam već u potpunosti izgubio nadu da će me film zainteresovati…pažnju mi je privukao…par u redu ispred mene…
Stariji čovek (po brkovima bih rekao)…je stalno nešto pričao ženi sa plavom kosom pored njega…u početku mi to zasmeta…međutim ubrzo sam shvatio da on to radi u pravilnim intervalima…uvek na početku svake nove scene…
Pošto na platnu ne bi alternative… svu pažnju sam posvetio njima…načuljio uši…i shvatio da joj on objašnjava scenu…tj. šta se u tom trenutku vidi na platnu…tipa sada su u policijskoj stanici….sada vozi auto…njih dvoje se ćutke gledaju…
U trenutku shvatih…da njegova pratilja ne vidi…
Samo sam se naježio…
Ipak ima nade…
Ovaj svet je fantastičan…
I sve će biti ok…
Dok je ovakvih ljudi ne moramo da brinemo…
Ljubav sve pobeđuje…
Pamtiću ovaj film po tom osećaju u grudima dok sam ih posmatrao…po ježenju…po osmehu koji nisam mogao da skinem…
Nema toga što se na ovoj kugli zemaljskoj ne može uraditi…što se ne može postići ako se želi i ako se ne izgubi nada…
I potpuno je nebitna forma…važna je suština…
Džabe vid ako ne vidimo…
Ako ne sagledavamo vrednosti…Potpuno sam ubeđen da je ona „videla više“ od mnogih koji vide kristalno jasno…
I da je ona skroz uživala u filmu…da ga je sto puta bolje zamislila od režisera…
I da je ovo veče bilo još jedan…od „onih njihovih trenutaka“…
A šta je život ako ne skup takvih trenutaka…
Izvor: Luftika
