U ŽELjI da svoje znanje i iskustvo prenese novim generacijama, Ljubivoje Ršumović je podigao “Kuću sa okućnicom”, venac duhovitih priča o dobroti i iskrenosti, i zbirku podsećanja na vrednosti koje su se izgubile u vrevi današnjice.
Ova knjiga, objavljena u Kolu SKZ pre pet godina, sada je doživela novo, dopunjeno i redigovano izdanje u “Laguni”. Reč je o jezički bravuroznom dograđivanju i specifičnom objašnjenju sonetnog venca “Kuća” koji je Ršumović objavio 1982. godine u Zadruzi, u knjizi “Sjaj na pragu”.
* Govorite o zaboravljenom, patrijarhalnom svetu...
- Pre svega to su neki patrijarhalni običaji i zakoni koji ne postoje u ovim pravim zakonima u državi, ali postoje među ljudima i pred ljudima.
* Na šta mislite?
- Na zakone solidarnosti, mobe, poštovanja tuđeg mišljenja. Postoji sijaset tih zakona i moralnih normi koje se nalaze i u našoj narodnoj, junačkoj poeziji i u Njegoševom “Gorskom vijencu” i u mnogim knjigama.
* Držimo li se danas tih moralnih normi i nenapisanih zakona?
- Živimo u državi koja nikako ne uspeva da se nazove pravnom. Srbima je u mentalitetu da traže rupe u zakonu, a pronalaženje rupa u moralnom zakonu nas je i dovelo dovde: do urušavanja svih estetskih i drugih vrednosti u društvu, u odnosima sa ljudima i sa decom. Proizvod toga je i naša naivnost u međunarodnim odnosima. Nastupila je opšta propast plemena. I dalje nam otimaju ime i narod. Postali smo besplatna škola za stručnjake za ceo svet.
* Mogu li pisci da ukažu na tu opasnost?
- Mogu da, kao što kaže Lao Ce, ukažu gde je izvor, ali da piju umesto naroda ne mogu.
* Da li je ova knjiga i bekstvo u detinjstvo i zavičaj?
- Davno sam rekao da sve što sam uradio dugujem Ljubišu i Zlatiboru. Mnogo godina kasnije našao sam kod Egziperija rečenicu koju sam iskoristio za moto “Zauvara”: “Dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj.”
- Deca su bila radoznala i u ono doba kad sam bio dete i danas su. Roditelji najčešće ubijaju tu radoznalost kupujući im igračke. Deca u selu morala su sama sebi da prave igračke. Pogotovo je loše kada im kupujemo igračke pištolje. Huškamo ih da vole oružje, da se igraju oružjem. Neko će reći da to nema veze, ali često pročitamo u novinama kako je neki dečak izvadio pištolj i ubio nekoliko drugara u školi...
* Naslovi priča u “Kući sa okućnicom” su poslovice, a same priče njihov komentar. Koliko su poslovice bliske savremenom čitaocu?
- Da sam profesor, mogao bih da kažem... Naš narod je u poslovice utkao upravo tu mudrost i to ponašanje o kome govorim. Utkao ih je u formu deseterca. Moj otac Mihailo je znao koliko brat i ja volimo srpsku narodnu poeziju. Uvek smo plakali kad bi deda uz gusle pevao “Banović Strahinju” ili “Početak bune na dahije”. Kad bi otac želeo da ga poslušamo, stavljao je poruku u formu narodne poslovice. Voleo je da čita i sam je bio oduševljen narodnim stvaralaštvom.
* Zašto ste koristili obilje starih reči?
- Sonetni venac “Kuća” pisan je ijekavicom, jer smo mi na Zlatiboru ijekavci. Ima dosta turcizama i arhaičnih reči, što je, takođe, odlika tog podneblja. Ceo projekat “Sjaj na pragu” sadrži dva sonetna venca: u prvom pod naslovom “Kuća”, otac i majka meni i bratu prenose moralne norme i savete za život. Drugi, sa imenom “Braća”, pisan je ekavicom, savremenim jezikom, u pokušaju da svojim sinovima prenesem pouke i naredim im kako da se ponašaju i šta da rade.
* Jedna poslovica kaže da je dete čovek, samo mali. Koji je pravi recept za ophođenje prema deci?
- To su nam odredili najpre Zmaj, pa posle Duško Radović sintagmom “poštovana deco”. Frojd je govorio da je detinjstvo roditelj čovekove ličnosti, a Tolstoj sledeće: “Između mene i petogodišnjeg deteta je samo jedan korak, a između novorođenčeta i petogodišnjeg deteta je nepojmljiva razdaljina!” Ličnost čoveka formira se do pete godine, Vladeta Jerotić čak tvrdi do treće, i važno je kako se u tom periodu postave roditelji i vaspitači.
* U kakvom smo se dobu obreli?
- Vreme se ubrzalo, prešlo u grčevitu a apstraktnu tvorevinu, tako da je potreban veliki napor da se razume. Pogotovu sad, sa elektronskim čudima koja su nas zatrpala.
* Čitamo da “reč reže grđe od satare”. Držite da su reči i dalje dragocena stvar?
- “Čovek se veže za reč, a vo za rogove.” Rastko Petrović je napisao knjigu “Ljudi govore”. Ja se isto trudim, zato što volim taj narodni šeretluk, vrstu naivnog iskaza, kao kad otac naredi majci: “Ćuti, bre, ženo!” A ona odgovori: “Pa ja i ćutim, nego samo kažem.”
Izvor: Večernje novosti
