Deset godina Ledena i Rade Životić iz Požarevca pokušavali su da dobiju dete. Kako u tome nisu uspeli, rešili su da usvoje malenog Vukana, koji je tad imao svega 13 meseci. Ali život se poigrao sa njima, pa je nakon devet meseci od usvajanja Ledena ostala trudna. Rodila se Milica, koja ima Daunov sindrom - njihovu životniu priču za Blic ženu prenela je Biljana Stefanović.

Kad sam ga prvi put videla, Vukan je napunio 13 meseci. U sobu u kojoj smo sedeli dovela ga je sestra. Pogledam, a ono krupne crne oči i kosa u loknama. Lep kao lutka i gleda pravo u mene. Sestra mi ga je dala u krilo. Pogledam ga, a on se okrene i zalepi mi se snažno za grudi. Ja kažem: „Zdravo, sine“ i tu sve počinje – priseća se Ledena Životić prvog susreta sa Vukanom, usvojenim sinom, koji je danas veliki momak. Bilo je to u Zvečanskoj, u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu pre 19 godina.

Pre toga suprug Rade i ona neuspešno su pokušavali su da dobiju dete. Borili su se, išli kod raznih lekari i svi su govorili isto – da zdravstveni problem ne postoji i da je u njihovom slučaju prepreka u glavi. Za sve to vreme Ledena je razmišljala i o drugom načinu da postanu roditelji, a to je usvajanje. Jednog dana to je izgovorila i naglas pred suprugom.

– Moj muž je čovek koji u suštini neće da pokvari ništa što će mene da usreći. I sam je jako želeo decu, tako da nismo dugo razmišljali. Odmah smo krenuli u proceduru usvajanja, koja je jako stroga i komplikovana, što je i razumljivo – otkriva nam Ledena dok sedimo u njihovoj kući u Požarevcu.

Sa 16 godina Vukan je otvorio dosije

I tako posle skoro godinu otkad su ušli u proceduru usvajanja, želja im se ostvarila. U kući su se najzad čuli dečji smeh i plač, a Ledena je postala majka u 33. godini. 

– Čekali smo ga tolike godine, a sad kako je došao, to je totalno nebitno – kaže Rade dok u tom trenutku u sobu ulazi Vukan.

Danas je on vedar, voljen i nasmejan mladić, ima 20 godina, a još kao petogodišnjaku rekli su mu da mu oni nisu biološki roditelji. Tako su im savetovali psiholozi, a kako je postajao stariji, pitanja o njegovom poreklu bila su sve češća i složenija. Rade i Ledena nikad ništa nisu krili od Vukana, a sa 16 godina je otvorio svoj dosije. Saznao je svoje poreklo, mada ga neka pitanja i dalje kopkaju.

– U našoj porodici svi su ga odmah prihvatili. Nikada ga niko nije gledao drugim očima, a najvažnije je da smo ostali zajedno i podržavali jedni druge u teškim trenucima koji su nas snalazili – ističe ova hrabra i snažna žena velikog srca.

U porodilištu mi nisu rekli da Mica ima Daunov sindrom

Otkad su ga dobili, Ledena više nije razmišljala o trudnoći, pregledima kod ginekologa, terapiji. Uživala je sa njim, a onda je posle tačno devet meseci od njegovog usvajanja usledio šok. Ostala je trudna i život im je doneo nov izazov. Iako je imala divnu trudnoću bez ikakvih tegoba, tek kad se porodila, otkrila je činjenicu da njihova devojčica Milica ima Daunov sindrom.

Foto: M. Mitrović / RAS SRBIJA

– Tačnije, u porodilištu niko mi ništa nije rekao. Na otpusnoj listi videla sam dijagnozu. Znala sam šta to znači jer sam 10 godina pokušavala da ostanem u drugom stanju i čitala sam uglavnom medicinsku literaturu. Ne znam samo da li je to Bog tako namestio, ali tokom trudnoće baš sam dosta tekstova pročitala o Daunovom sindromu – ispoveda Ledena u dahu.

Njihova borba je zapravo tek tad počela. Ledena ističe da pojedini lekari polaze od pretpostavke da ćete dete sa Daunovim sindromom odbaciti i smestiti ga u neku ustanovu.

– Jedna od najtežih situacija za mene desila se kad je Milica imala svega nekoliko meseci. Došli smo u savetovalište za bebe pri Domu zdravlja da primi vakcinu. Doktorka koja je tad radila napravila je haos. Izvrištala se na mene zašto sam dozvolila da se dete rodi iako ništa nije znala o našoj životnoj priči. Samo sam joj rekla da nisam sama sebi vodila trudnoću već njen kolega, koji tokom tih devet meseci ni reč o tome nije pomenuo. Uzela sam Milicu i izašla iz ordinacije – priseća se očiju punih suza.

Od tog stresa izgubila je mleko. Bio je to period kad je iskreno mislila da će skratiti život i sebi i njoj. Ali ne zato što je nije volela, volela je više nego oči svoje, nego iz straha šta će se desiti. Kako će se ona boriti kroz život sa tim, jer deca i okruženje znaju da budu vrlo okrutna. A onda se setila Vukana. Njemu se zarekla da ga nikad neće ostaviti.

– I on me je spasao. Sad kad ih pogledam kako se lepo igraju i slažu, znam da sam uradila pravu stvar.

Nakon te situacije u domu zdravlja promenili su lekara. Doktorka kod koje su otišli rekla im je da je njihova Mica kao i svako drugo dete, samo što će morati malo više da joj se posvete.

– I danas mi odzvanjaju njene reči u ušima. Rekla nam je: „Idite kući i volite je kao da je najsavršenije biće na svetu.“ I mi to činimo 17 godina – ponosno kaže Ledena.

Njihova Milica završila je osnovnu školu i prvo je dete u Požarevcu koje je iz specijalnog odeljenja išlo na malu maturu sa zdravorazvojnom decom. Ona inkluziju sprovodi na svoj način, osmehom i zagrljajem. To najbolje znaju njeni drugari iz dnevnog boravka za decu i omladinu ometenu u razvoju, u koji sada ide. I to sa radošću, jer je tamo čeka dečko, a kada se vrati kući voljena porodica.