Piše: Igor Čobanović

Ne izvozimo mi u svet sirovine, mi izvozimo gotov proizvod, diplomirane lekare, inžinjere i profesore. 

Sirovine ostaju u zemlji i vladaju.

Ne gradimo mi fabrike, grade nam ih stranci.

Mi gradimo crkve i džamije.

Mi se uzdamo da će nam Bog pomoći.

On i ako postoji, odavno je digao ruke od nas.

Školujemo decu, a onda njihovo znanje neka druga država koristi.

Skupo školovanje biva pretvoreno u jeftinu radnu snagu.

Ukoliko ostanu, njihovo znanje ne vredi ni pišljiva boba ukoliko se ne veže za partijsku knjižicu.

Kumova ljubavnica vredi više od nečije desetke na faksu.

Bratov ortak više od doktorata.

Familija i bratija više od države i naroda.

Državna imovina je zapravo partijska.

Danas nosilac partijske knjižice ima veće privilegije nego nekad nosilac albanske ili partizanske spomenice.

Dno nam nije samo na vrhu, dno je na sve strane.

Godinama je pamet odlazila odavde i zato sad imamo vladavinu gluposti.

Imamo likove koji su po zanimanju patriote.

Nekad je patriotizam bio čista ljubav prema svojoj zemlji.

Danas je to izuzetno isplativo zanimanje.

Nacionalizam je teško oboleo.

Nema tu ljubavi prema svojima već samo i isključivo mržnja prema drugima.

Škole i ulice nam se zovu po ratnim zločincima ili osvedočenim kvinslizima iz II svetskog rata.

Sistem vrednostima nam je skroz naopak.

Stanje u kulturi nam je takvo da nam je svako kazalište prljavo.

Rijaliti u svim sferama života.

I blago onom kojeg izbace iz njega.

Taj je otišao i spasio se.

Izdržali smo 50 godina u komunizmu, 20 u nekakvom kapitalizmu i sad ostaje da vidimo koliko ćemo izdržati u ovome.

Izvor: Buka