Mi smo najviše nesnađeni. Mi, koji smo rođeni u ono vreme kada samo u predsoblju imali telefon od bakelita, mamu koja ti kaže skrati kad odužiš u razgovoru, dvojnika… i života u kome niko nikog nije špijunirao. Mi koji smo rođeni u vreme kad mama kaže dođi u jedanaest, a ti si tačno u jedanaest pred vratima. Nije bilo kašnjenja, nije bilo laganja, nije bilo nepoverenja. Odeš 20 dana na more, napišeš jednu razglednicu i ona stigne posle tebe, a mama se ne trese.
Danas je strah dominantna emocija kojom nas indukuju mediji za račun nevidljive ruke velikog brata. Danas je dominantan strah od svega. Ako nije od bolesti, onda su to virusi, cunami, otrov, pesticidi, zagađenje…
Roditelj danas ima mobilni telefon da bi neprestano bio u komunikaciji sa detetom koje uopšte ne viđa, nadojen strahom da će se nešto strašno desiti. I ja sam isto takva majka bila. U toku dana 27 puta zovem ćerku telefonom. To nije normalno! Ali ta briga, toliko sam bila natopljena brigom.
Današnja generacija mladih ljudi oseća neveverovatni neizdrž, loše im je, a ne znaju zbog čega im je tako loše. Loše im je zato što nikada nisu ostavljeni na miru od društvenih mreža, od tih neprestanih klikova. Nema opuštanja, ti si u utakmici, mi smo svi u filmu i moramo da igramo… jer ako padneš, više ti života nema. To je indukovanje anksioznosti, depresije, narcizma, takmičenja da budeš bolji. U čemu bolji? Opet u materijalnom. Najtragičnije u ruskoj literaturi u 19. veku je bilo kad mladu devojku udaju za starijeg muškarca, da bi joj obezbedili budućnost. Danas, 120 godina kasnije, to se smatra najboljom sudbinom koja može da zadesi lepoticu od 20 godina. Naša civilizacija je degradirana. Danas je zbog toga žena u službi bogatog muškarca. Žena je nekad, u patrijarharnom društvu, bila u službi porodice, a danas je u službi bogatog muškarca.
Mirjana Bobić Mojsilović, za Balkan info.
Izvor: Zelena učionica
