Koliko god da se divi znanju i stručnosti srpskih lekara, organizacija našeg zdravstvenog sistema, odnos prema zaposlenima i pacijentima, naterala ga je da odmah po završetku fakulteta sa diplomom i pasošem zauvek napusti Srbiju.

Još kao student Medicinskog fakulteta u Beogradu, Kristijan je svakog leta odlazio u Austriju ili Nemačku, gde je stekao uvid u njihov zdravstveni sistem, te je i sam poželeo da bude deo toga.

Otežano disanje u zadimljenim prostorijama lekarskih soba preko puta operacionog bloka srpskih klinika, zamenio je kiseonikom u nemačkim.

“Imao sam priliku da ostanem da volontiram, a kasnije i radim u Kliničkom centru Srbije, ali nisam mogao. Kada sam otišao u Nemačku, odjednom je sve postalo lakše. Nisam više bio primoran da volontiram, da svako jutro jedem bureke po pekarama“, priča ovaj mladi lekar, koji je Medicinski fakultet u Beogradu završio sa prosekom 9,4.

Foto: Newslite

Sa zadovoljstvom i bez muke, vrlo brzo se uklopio u sistem.

„Svidelo mi se što zaposleni obično biciklom dolaze na posao, a u bolnicama, čak i kao student, dobijate pločicu sa imenom i svi vas oslovljavaju sa Vi. Vlada veliko poštovanje među ljudima. Dobio sam odmah svoj sandučić sa čistom garderobom, koju menjaju svakoga dana, a te čuvene bureke zamenio sam pristojnom menzom, sa minimum tri različita obroka na meniju. Ono što me je oduševilo, je što je ovde i studentima dozvoljeno da prisustvuju operacijama. Kolege, posebno u početku, pružaju veliku podršku, bilo da ste uradili prvu lumbalnu pukciju ili intubaciju. Za sve manje ugodne kritike, nađe se mesto i prikladan način da se skrene pažnja, bez galame, pompe i uvreda“, uz osmeh priča Kristijan.

Strašno je što u Srbiji neko ko je završio 10 godina školovanja, ističe Kristijan, mora da volontira najmanje dve godine, a toga u Nemačkoj nema.

„Ovde u bolnicu dolaze studenti na praksu, a za sve što rade plaćeni su 15 evra po satu. To je minimalna motivacija, koju mi u Srbiji nikada nismo imali. U Srbiji svi žele da rade u Kliničkom centru ili na VMA, a u Nemačkoj, u provinciji, u svakom malo većem gradu, postoji bolnica koja je moderno opremljena i lekari se utrkuju da tamo rade. Takva bi situacija bila i u Srbiji kada bi bolnice u malim mestima pružale dobre uslove za rad“, priča dr Bošković.

Nakon iskustva stečenog u Nemačkoj, ne bi se vraćao u Srbiju da radi.

„Vratio bih se samo da prenesem ono što sam ovde naučio i da na taj način doprinesem daljem razvoju sistema u Srbiji, ali i ne i da se borim protiv ‘vetrenjača’, poručuje dr Kristijan Bošković.